pitam te šta se to promijenilo...osim promjene same....pitam te šta ti treba još...osim potrebe same.....pitam te što ti još nedostaje....osim nedostajanja samog....postani i ostani....sve ostalo je uzalud...vam trud...svirači drkađije poete sanjari boemi....a ja se prepoznajem u svakome od njih...samih....sam od sebe napravih....redikula.................

Ukrade mi juče neka tuđa ruka zadnje kapi mora iz usahlih vena, i umuknu zvono crkve mojih htjenja a razbi se okno nebeskoga luka.

Ostah sam na kiši ko od Boga proklet držeći u ruci šest drhtavih žica gledajuć' na stabla opustjelog parka i na njima jata pokisnulih ptica.

Osjećam u sebi ko po nekom smeću, tumara i njuška jedno gladno pseto. Omorina neka, neki vjetri južni, mirišljave kiše i bolesno ljeto.

Al' u meni samo moja sudba tašta i prosuti melem životnoga saća. Sav sam kao neka pokradena bašta iz koje se lopov praznih ruku vraća.

Jer, šta će kome ovaj otrov što ga sišem, ili pregršt bolnih sjećanja i sjena?! Šta će kome ova pjesma što je pišem, Ili pisma što ih šalje jedna žena?!

Al ne treba ni meni to što drugi ištu. Ja nijesam sanjar onda kad se strada. Naviklo se tijelo ko strašilo u žitu na ovu hladnu ljetnju kišu koja pada.