Strah me…strah me da neću moći još dugo ovako…

Strah me …jer…u meni je…snage ostalo malo…

Bojim se da…zbog buke…što je svakim novim prijeđenim kilometrom sve glasnija...bojim se …da neću čuti …kako mi dolazi …on…

Jer…on je sve …čemu se …radujem…

Taj vlak …što me svaki put …uz ,riječima neopisivu dobrodošlicu prigrli u svoj vagon …što svu svoju nježnost prosipa po …meni…meni ovakvoj kakva jesam…

Ne tražeći da budem netko …drugi…

Jer…taj vlak je…onaj …u koji sam trebala ući ,onog dana kad sam…nestrpljivo uletjela u prvi vagon …

Jer …u tom vlaku  sam…prodisala…i udahnula…sebe…

I…sad …beskrajno izgubljena u svom vagonu…bez imalo…snage…da odgurnem putnike…što me …već odavno guše svojim …monolozima…

Da odgurnem…sve ono što me …kilometrima stišće i guši…ne dozvoljavajući mi da…dodirnem…krilima …ni jedan oblak…

Sad…jedino što mi preostaje je…pronaći ono malo mene…ono što živi u meni samo kad sam na onim drugim tračnicama u onom drugom vlaku…što me poput anđela pomiluje u prolazu….

Pronaći to malo mene…i…podignuti ruku …visoko…

Dohvatiti onu ručnu kočnicu…i bez upozorenja putnika …zaustaviti …ovo putovanje u ovom …mom vagonu….

Jer…ni jednom do sad…nisu čuli ono što pričam…

A ja…nemam više ni jednu riječ…za njih…

Sve su potrošene…poput praha…neopažene …. prosute negdje…putem…

Al…ono najgore od svega…je …što  …još nisam našla…tu ručnu kočnicu…

Kao da su i nju negdje ,sakrili od mene…

 

I sad…lutam vagonom…tražeći je…

No…tuneli su sve češći...a s njima je i tama…gušća…i svaki korak što napravim je bolan…jer… uvijek …udarim u nešto…

 

              

 

Al tada…u toj boli…sklopim oči i…pomislim na onaj…vlak…

Bol se tada…pretvori u čežnju…i u meni se opet probudi još jedna nova nada…da ću je ipak …naći ……

Da ću naći tu kočnicu…i da ću…laganim koracima ,bez suvišnih riječi…i s pospremljenim stvarima…opet vratiti onaj …davno izgubljeni osmjeh …na svoje lice...

I da ću…udahnuti prohladnu zoru…negdje daleko …daleko…od buke…negdje gdje ću u tišini…čuti sebe…i ne odvajati  se …više nikad…od  nježnog  šapata onog… tihog i duši mojoj…umirujućeg vlaka…

 

             

 

      KRAJ