Roditelji ne prenose traumu. Prenose način na koji su živeli sa njom.
Kada govorimo o transgeneracijskom prenosu traume, često zamišljamo da se trauma prenosi kao neka vrsta nasleđa koje roditelji predaju deci. Psihološka stvarnost je mnogo složenija. Deca najčešće ne nasleđuju ono što se roditeljima dogodilo. Nasleđuju način na koji su njihovi roditelji živeli sa onim što im se dogodilo.
Trauma se prenosi kroz odnos.
Dete uči iz tona glasa, pogleda, načina na koji roditelj reaguje kada je preplavljen, iz toga kako se u porodici govori o teškim temama i kako se podnosi patnja. Možemo detetu prećutati određeni događaj, ali teško možemo sakriti emocionalnu atmosferu u kojoj živimo.
Deca veoma rano razvijaju sposobnost da čitaju ono što nije izgovoreno. Ona osećaju kada roditelj govori da je sve u redu, a njegovo telo i ponašanje šalju drugačiju poruku. Osećaju napetost, strah, odsutnost, emocionalno povlačenje. Ne razumeju uvek šta se događa, ali registruju da nešto postoji.
Psihoanaliza se od svojih početaka bavila upravo tim prostorom između onoga što znamo i onoga što nosimo u sebi. Sigmund Frojd je pokazao da potisnuti sadržaji ne nestaju iz psihičkog života. Ono što nije moglo da bude obrađeno nastavlja da utiče na naše odnose, izbore i način na koji doživljavamo sebe iz nesvesnog.
Trauma nastaje onda kada iskustvo prevaziđe kapacitet psihe da ga obradi. U trenutku traume naši uobičajeni načini razumevanja sveta mogu da zakažu. Događaj ne uspeva u potpunosti da postane deo naše životne priče. Kao da jedan deo iskustva ostane zamrznut, bez mogućnosti da bude povezan sa ostatkom našeg unutrašnjeg sveta.
Zbog toga traumatska iskustva često nisu duboko potisnuta u smislu da ih se osoba uopšte ne seća. Često su veoma prisutna. Ona žive kroz reakcije, telo, odnose, načine na koje reagujemo u situacijama koje podsećaju na staru povredu. Pod stresom se taj deo iskustva može ponovo aktivirati i tada osoba reaguje iz mesta stare rane. Tada se trauma prenosi dalje.
Roditelj koji nikada nije mogao da razume sopstveni strah može postati roditelj koji previše kontroliše dete. Roditelj koji nikada nije smeo da pokaže slabost može teško podnositi detetovu tugu ili bes. Roditelj koji je odrastao uz ponižavanje može nesvesno koristiti iste obrasce kada se oseća ugroženo.
Roditelji se često najviše trude da svojoj deci daju ono što njima samima nije bilo dato. Međutim, ono što nije dobilo mesto u našem unutrašnjem svetu može početi da upravlja nama upravo onda kada smo najranjiviji.
Selma Frajberg pisala je o "duhovima u dečjoj sobi" opisujući način na koji nerešena iskustva roditelja mogu ući u odnos sa detetom. Posebno se bavila majkama i njihovim traumatskim iskustvima, pokazujući kako prošlost može neprimetno da oblikuje način na koji majka doživljava i reaguje na svoje dete. Ti "duhovi" nisu prošli događaji sami po sebi. To su emocionalni tragovi koji se pojavljuju u sadašnjem odnosu.
Ipak, psihoanalitička tradicija nas uči još nečemu važnom. Dete ne treba savršenog roditelja.
Donald Vinikot je govorio o "dovoljno dobroj majci", naglašavajući da detetu nije potrebna osoba koja je savršeno mirna i bez ikakvih konflikata. Detetu je potrebna stvarna osoba koja može da bude u kontaktu sa sobom i sa njim. Vinikot je smatrao da je za dete često zdravije da živi sa stvarnim roditeljem koji ima ljudske slabosti i koji može da popravi odnos nakon greške, nego sa idealizovanom slikom roditelja koji sve zna i sve kontroliše.
To je možda jedna od najvažnijih poruka za roditelje koji su preživeli traumu. Cilj nije izbrisati svoju prošlost. To nije moguće. Cilj je uspostaviti odnos sa njom.
Kada možemo da kažemo: "Ovo se meni dogodilo. Ovo je deo moje priče. Ovo me je oblikovalo, ali ne mora potpuno da upravlja mnome", tada se odnos prema iskustvu menja.
Trauma o kojoj se ne može misliti mora da se odigrava kroz ponašanje. Ono što ne možemo da simbolizujemo, mi ponavljamo. Kada počnemo da mislimo o svom iskustvu, kada možemo da ga stavimo u reči i povežemo sa ostatkom svog života, smanjuje se potreba da ga ponavljamo kroz odnose.
U savremenim pristupima radu sa traumom mnogo se govori o regulaciji nervnog sistema, radu sa telom i vraćanju osećaja sigurnosti. Sve to može biti veoma važno. Međutim, jedna od najdubljih funkcija psihoterapijskog rada ostaje sposobnost da se iskustvo ponovo uvede u prostor mišljenja.
Kada roditelj može da misli o sopstvenoj traumi, može i da razgovara sa detetom o teškim iskustvima. Dete tada ne dobija roditeljsku patnju kao neobjašnjivu atmosferu koja ispunjava prostor. Dobija priču i mogućnost da razume da teške stvari postoje, ali da čovek može da ih nosi, obradi i nastavi dalje.
Najveći prekid transgeneracijskog prenosa traume događa se onda kada ono što je bilo neizgovoreno dobije reči, ono što je bilo zamrznuto dobije smisao, a ono što je upravljalo nama iz nesvesnog postane deo naše svesne priče.
Renata Senić

Renata Senić - psihoterapeut