Jedanaesto predavanje

Dornah, 18. septembar 1924.

 

            Moji dragi prijatelji! Pastoral-medicina, na koju se ovde misli, u osnovi može biti prepoznata tek kao nešto ponovno izneto iz spiritualnih saznanja, spiritualnih istraživanja, a što iznova poprima svoj smisao ako u čovečanstvo uopšte biva položena svest da su u spiritualnome sadržane pozitivno delatne snage. Jer u vreme, koje je razvilo i izgradilo materijalizam, nije zamislivo da se čovek prema spiritualnome postavi tako da u njemu vidi išta što zavređuje i neku radnju. Svakako da je pogledavanje na duhovno, u kome su se tražile mogućnosti koje vode vrednovanju lečenja, u najeminentnijem smislu postojalo u okviru saznanja starih misterija, pa će ono, što još treba da bude raspravljano za zaokruženje naših posmatranja, danas smeti da se nadoveže na jednu vrstu dopune medicinske struje, koja sad treba da krene odavde iz Geteanuma, na bît starih misterija.

            Na delu, ova je stvar u svojoj istorijskoj povezanosti najtačnije shvaćena kada to, što se ovde hoće, biva shvaćeno kao nadovezivanje na metode istraživanja koji su svakako drukčije vrste – na metode istraživanja i umešne lekovite postupke iz drevnih misterija. Po sebi se razume, dragi moji prijatelji, da ono, što je pružio ovaj kratki kurs o pastoral-medicini, donekle treba da posmatrate samo kao neku vrstu pokretača iz prvoga poglavlja, i kao početak izgradnje jedne pastoral-medicine, koja će sve dalje i dalje napredovati kroz rad koji ovde treba da ostvarimo gospođa Dr. Vegman i ja.

            Sada bih, dragi moji prijatelji, da najpre skrenem pažnju kako su inicirani drevnih misterija opisivali put njihove inicijacije, kojim se posebno išlo tamo gde su se misterije ulivale u postupke lečenja. U osnovi uzeto, sve su misterije bile povezane sa misterijama lečenja, ali neke više, druge manje. Sve je bilo povezano sa tim, jer je lečenje uviđano baš kao nešto što stoji u vezi sa čitavim razvojem ljudske civilizacije. To ima dublje razloge. Čovek starih vremena je sebi govorio: kad čovečja inidividualnost iz duhovnih svetova silazi u fizički zemaljski svet putem začeća i rođenja, tada duhovno-duševno ulazi u onaj probražaj, kroz koji se može uobličiti fizičko telo čoveka. Opisali smo kako se ovo uobličenje u prvih sedam godina života po prvi put događa kroz individualnost, dok se čovekovo telo isprva prima nasleđem, ono čovekovo telo, koje biva sasvim svučeno u toku sedam do osam godina.

            Tako je, u baš strogome smislu, u starim misterijama predstavljano čovekovo ulaženje iz duhovnih u fizičko-čulne svetove. Svuda se imala svest da se čovek sa svojim fizičkim telom isprva ne vezuje onako kako je  sasvim prvobitno – ako se smem poslužiti tim izrazom – bilo predviđeno od strane duhovnih sila što vode onaj deo sveta kome pripada čovečanstvo. Uvek se poimence onome delu snaga u čoveku, koje dolaze iz nasleđa, pripisivalo da one, kroz anomaliju ukupnoga razvitka, u izvesnome smislu nadvladavaju snage koje čovek, putem svoje individualnosti, sobom donosi iz prethodnoga zemaljskog života. U tome se nije videla nikakva harmonija, tu se upravo govorilo: da je u zemaljskome čoveku bio prisutan potpuni sklad duhovno-duševnoga sa fizičko-telesnim, tada kao prvo smrt ne bi imala oblik koji ima, a kao drugo, ni bolest ipak ne bi nastupala u smislu u kome nastupa. Bolest i smrt su posmatrani kao simptomi koji pokazuju da čovek sa fizičkim svetom svakako ima više posla, no što mu je prvobitno bilo doznačeno.  To je ipak vanredno duboka ideja, premda danas više ne može biti sasvim shvaćena, ideja u kojoj se krije mnogo, mnogo istine. Jer zbilja biva tako da u momentu, kad čovek tek pomalo dolazi do stepena više svesti, odmah primećuje kako naprimer smrt ima jedan sasvim drugi oblik. Ona se sve više ističe kao metamorfoza, kao kraj jedne faze života, i tako dalje.

            Time je pak, za svu drevnu svest, vaspitanje čoveka bivalo blisko lečenju, i čitav proces lečenja se, u veoma stara vremena razvoja čovečanstva, zapravo shvatao kao generalno lečenje. Time je ono, što je čovek imao da učini čoveku, u određenome smislu isprva bilo medicinski zamišljeno, i onda je sa tim bila povezana svest, koja se u starim misterijama pridruživala lekarskome i svešteničkom pozivu: trebalo je da obadva imaju posla sa lečenjem ljudi na zemlji. Lekar i sveštenik su u davna vremena najčešće bili sjedinjeni u jednoj osobi, u procesu koji je zapravo mogao postojati samo kod stare instinktivne svesti, koja danas ne može postojati, barem ne kao redovno usmerenje. Sa ovom svesti o značaju lečenja, koja je morala biti prisutna i u normalnome življenju, za svakoga je čoveka vezivano da on, nakon metamorfoze koju ljudi proživljavaju kroz smrt, da dakle prvenstveno u življenju između smrti i novoga rođenja bude upućen na put prema suncu od strane onih duša, koje su na zemlji bile lekari ili sveštenici. Prvo uputstvo za nalaženje sunčevoga puta nakon smrti, koji je svako morao naći jer se tamo apsolvira deo onoga što mora biti apsolvirano između smriti i novoga rođenja, prve korake – tako se to predstavljalo u starim misterijama – morao je čovek, koji je kročio kroz dveri smrti, dobiti uputstvom lekara ili sveštenika. Sve je to ipak bilo uronjeno u najdublju misterijsku mudrost, onu misterijsku mudrost koju danas moramo drukčije sagledavati, budući da za nas više nisu prikladni stari metodi, koji su ipak u današnjem trenutku sasvim sposobni za onu obnovu, koja upravo ovde treba da bude ispitana.

            Pa, dragi moji prijatelji, kada je stari inicirani opisivao svoju inicijaciju, govorio je: nakon što bi prekoračio prag, najpre bi mu se objavilo dejstvo elemenata, a elementima se u stara vremena nazivalo ono što bismo danas nazvali agregatnim stanjima: čvrsto, što se označavalo kao zemlja, sve tečno, što se označavalo kao voda, sve vazdušno, što se označavalo kao vazduh i uključivalo sve gasovito, i sve toplotno, što se pripisivalo toplotnome etru – to se označavalo kao elementi. Ovo je nešto, o čemu moderni fizičar kaže: to baš ništa ne daje. – Za njega ova četiri elementa ništa ne daju. Za njega postoji jedan niz od sedamdeset do osamdeset elemenata, koji imaju svoja svojstva. Pod određenim uslovima svet je tečan, pod drugima čvrst ili gasovit. Tome još samo pridolazi toplotno stanje. Što je pak u stara vremena opisivano kao elementi, toga danas više nema. To su jedino svojstva realnosti,  to nisu neke realnosti. Pa ipak, ono što se danas naziva elementima, zapravo su samo stvarnosti unutar sasvim gruboga fizičkog sveta, a ono, što je u stara vremena bilo nazivano elementima, shvatalo se kao nešto čime se ne ulazi u materiju, nego u tkanje i život materije.

            Vidite, u stara vremena je bilo manje važno da li nešto jeste ova ili ona supstanca, sa ovim ili onim spoljnim nazivom. To je naravno imalo nekoga značaja, ali se isticalo tek nakon uočavanja one druge važnosti, koja se tiče tkanja i života materijalnog. I tako se svaka supstanca mogla uzeti spolja, na mestu gde je ona pojmljiva u raspadanju. Drevni lekar je zapravo polagao sasvim posebnu važnost na to da supstanca, koju on uzima, u čitavome zemaljskom procesu bude izložena raspadanju, ili je osobito gledao da neka supstanca ne bude jednostavno dobijena iz mineralnoga carstva, ako je mogla da bude dobijena i iz biljnoga carstva. Uvek je gledao na poziciju, koju supstancijalno ima u živoj delatnosti procesa sveta. Ako je to hteo da pronikne, ipak je upotrebljavao ovo raščlanjenje prema četiri elementa, jer je kod neke supstance pre svega važno pri kojoj temperaturi ona postaje zemlja, što znači, pri kojoj temperaturi postaje čvrsta ili tečna, odnosno postaje voda ili vazduh. U davna vremena je bilo važno  osvrnuti se na ono što se mora događati u svetskome procesu, čime data supstanca ima određenu formu. To je bilo prvo. Tek nakon toga se procenjivala supstanca. Danas se najpre polazi od supstance, tada se polazilo od procesa. I svaka supstanca jeste tek jedan zadržani proces, na nekome mestu zadržani proces. Čovek je pre svega bio prožet svim tkanjem i življenjem u materijalnome. I tako je inicirani opisivao kako je najpre bivao uvođen u ono gledanje, kojim je tako mogao posmatrati tkanje i življenje supstancijalnoga, da mu se ono pojavljivalo kao istkano u četiri elementa. To je bilo prvo.

            Drugo pak, što je svaki pripovedao i što je za njega predstavljalo drugi stupanj, ovako je iskazivao: bio je vođen donde, gde je mogao da upozna »gornje i donje bogove«. – Šta znači biti vođen tamo, gde se mogu upoznati gornji i donji bogovi? Pa, dragi moji prijatelji, to smo zapravo već opisali, ali u modernoj formi. Kazivao sam vam da, kad se duhovno-duševno unutar fizičkoga i eterskog tela zavuče tako duboko da ga ova nadvladavaju, tada nastaje nešto patološko, patološko zbog lutanja duhovno-duševnoga u fizičko-telesnome. Tu nastaje patološko. U času kad se to zbiva, čovek silazi u sebe dublje nego što bi to trebalo da se dešava kod uobičajenoga razbuđivanja, tokom budnosti u njegovome fizičkom organizmu, i on se dole susreta sa vanljudskim, potprirodnim dejstvima. Jer, mi živimo u prirodnome jedino kada smo u normalnoj relaciji između naše duhovno-duševne i fizičko-telesne organizacije. U trenutku kad dublje uronimo, intenzivnije uronimo u našu fizičku telesnost, dolazimo u odnos sa potprirodnim. Tu dolazimo u odnos sa onim gde elementarna bića, bića viših hijerarhija na raznim stepenima svoga razvoja, deluju unutar čoveka. I to je upravo jednostavna činjenica: čovek dolazi u odnos sa bogovima, koji svoju delatnost razvijaju ispod prirodnih dejstava.

            Kako je dakle stari inicirani, ako je koristio neki više neutralan izraz koji je zavijeno prikazivao stvari, budući da ga nije razumevao iko ko nije i sam bio iniciran, kako je on ipak mogao kazati da je bio vođen dole ka donjim bogovima? – Takođe je mogao da kaže: ja sam upoznao prirodu ljudskih bolesti, jer ona vodi ka donjim bogovima.

            Uzmimo ono drugo, što sam takođe pokazao u smislu granice patološkoga i normalnog: u životu svetih, gde duhovno-duševno izlazi više nego što bi trebalo, može se takoreći oživeti stanje spavanja. Upoznavanje toga, drevni inicirani je označavao kao svoje zajedničko postojanje sa gornjim bogovima. Tako se dakle, šematski zamišljeno, ima to što odgovara istinitosti: priroda, potpriroda, natpriroda (vidi crtež 10). Ono vizionarsko, vidoviti život koji čoveka uvodi u duhovni svet, inicirani je nazivao zajedničkim postojanjem sa gornjim bogovima.

            Kada se tako govori o donjim i gornjim bogovima, vrlo lako se, dragi moji prijatelji, zadobija pogrešna predstava o njihovome uređenju po rangu. Vidite, morate ovako sebi predstaviti stvari. Kad ja jednostavno kažem: priroda, potpriroda, natpriroda, bolest, vizionarski život, tada pokušavam da donje bogove uviđam kao podređene. Ipak, vidite, stvari nisu takve. U stvarnosti je ovako: pretpostavimo da ovde imate prirodu i da to ide naviše ka jednome krugu, naniže takođe ka jednome krugu (vidi crtež 11), i da se ono, što nalazimo ovde gore, na drugoj strani sjedinjuje sa donjim. Ako nacrtamo veći krug dobijamo ovo, ako ga načinimo još većim dobijamo ovo, i kada ga činimo sve većim, napokon dobijamo pravu. Ovde je deo kruga koji ide dalje, no nakon što je ušao u beskonačno, vraća se sa druge strane. To upućuje da ovaj odnos donjih i gornjih bogova ne treba shvatati kao uređenje po rangu, već samo kao različite načine na koje oni prilaze ljudima, da ih pak treba zamišljati kako sarađuju u poretku sasvim istoga ranga i zajedno streme beskonačno dalekoj tački. Zbog toga je u stara vremena sve ono, što je postojalo kao bolest i vidovnjaštvo, uviđano kao nešto čijim se proziranjem gleda u duhovni svet. Jedan način pronicanja duhovnoga sveta jeste istinsko upoznavanje bolesti i vidovnjaštva.

            Kada to shvatimo, istovremeno dobijamo mogućnost da ono, što je u davna vremena bilo prisutno u svesti ljudi, prihvatimo u novije vreme. Jer, zapitajmo se u okviru moderne svesti: šta se u našoj modernoj svesti može identifikovati sa područjem donjih bogova? – Vidite, to što nazivamo Ocem kad predstavljamo božansko trojstvo, jeste ono što u najeminentnijem smislu pripada potprirodi. Otac pripada potprirodi, a kako mi treba da, u smislu stvarnoga duhovnog shvatanja, dovedemo sebe do saznanja o ovome Bogu ocu?

            Dragi moji prijatelji, sada gledajmo na čoveka, gledajmo ga u njegovome budnom dnevnom stanju, pogledajmo na njega u stanju noćnoga spavanja, pa uporedimo ta dva stanja. Ako gledamo na čoveka u punoj budnosti, možemo znati da je on tada takav, kako je u fizičkome svetu učlanjen u poredak ovoga fizičkog sveta. Jer, kao što se i zemlja jednom iščlanila iz predstadijuma, kako se ona nalazi na putu prema jednoj daljoj evoluciji, tako se i čovek mora spoznavati iz stanja Saturna, sunca, meseca. U tom pogledu, čovek u budnome stanju pripada zemlji, na prirodan način boravi u okviru zemlje. Unutar nje, on u budnome stanju stoji na nivou prirode.

            To nije slučaj kad čovek spava. Dok čovek spava, dragi moji prijatelji, u krevetu leži fizičko i etersko telo, izvan njih su astralno telo i »ja«. Pogledajmo pak na fizičko i etersko telo. Šta tada ima ovaj deo čoveka, koji tu leži u fizičkome i eterskom telu? Ima ono što je primio u starome Saturnovom razvoju, u starome sunčevom razvoju, i to naravno ima u jednome naprednijem stanju. To je napredovalo. Sada pak čovek u spavanju ima svoj dalji razvitak Saturnovoga i sunčevog postojanja, ali unutar toga što leži u krevetu nema njegovoga mesečevog postojanja. Toga uopšte nema u njemu. Tako moramo da kažemo: dok je napredovala, priroda je od mesečevoga krenula ka zemaljskome postojanju. No kako je čoveku neophodno stanje spavanja, to je razlog da priroda pod sobom, u čoveku koji spava, očuvava jednu potprirodu, tj. prirodu koja je zapravo postojala samo tokom Saturnovoga i sunčevog vremena. To je potpriroda. To leži u osnovi svih bića ljudskoga roda. Čovek u stanju spavanja zbilja uronjava u potprirodu, i iz ovoga uronjavanja – što sam vam već pokazao u proteklim danima kursa – opet izronjavaju bolesti. To je područje Boga oca. Mi spavajući uronjavamo u područje Boga oca, uronjavamo u potprirodu, u područje Oca.

            Kad uzmemo čovekovu vidovitost, tu se zapravo prikazuje prosvetljenje onih članova čovekova bića koji se u spavanju nalaze izvan fizičkoga i eterskog tela, a to su »ja« i astralno telo. Ako čovek u tome postaje znanstven, ovo je onda stanje suprotno od bolesti, drugi pol bolesti. I čovek biva, svojim astralnim telom i »ja«, uronjen u područje Duha.

            Tako vidite da se čovek u svojoj zemaljskoj organizaciji može istrgnuti iz prirode u dva pravca, u pravcu potprirode prema Ocu, u pravcu natprirode prema Duhu, a od Misterijuma sa Golgote posrednik ta dva sistema postaje Hristos, onaj koji produhovljava prirodno postojanje i normalno čovekovo postojanje, koji uvek treba da stvara harmoniju između potprirode i natprirode. Potpriroda uvek biva iznova poravnavana u normalnome toku spavanja i bdenja. Natpriroda biva poravnata kod onih vidovnjaka koji uvek imaju mogućnost da se, po svojoj volji, povrate u uobičajeni ljudski život. Ako čovek kod razbuđivanja nije kadar da poravna ono što je doživeo u potprirodi, dolazi bolest koja se proživljava u fizičkome i eterskom telu. Ako čovek nije kadar da ono, što može gledajući doživeti u oblasti duha, iza toga unese u stanje pune budnosti, u prirodni tok svoga zemaljskog života, tu se ostvaruje drugi pol, odnosno duševne i duhovne bolesti.

            Uzmimo sada fizičke bolesti. Šta se dešava kad nastupa proces lečenja? Čovek biva, od doživljavanja potprirode, vođen ka doživljavanju prirode, od Oca ka Hristu, jer Hristos jeste duhovni život u prirodi. To u bitnome ostvaruje lekar. Zadatak lekara u suštini jeste spoznavanje kako da se Hristu povrati čovek koji je spopadnut potprirodom, nakon što Otac, ako to slikovito izrazimo, bude predao moć Hristu, Sinu. To je upravo ono, što bi u više modernome govoru izražavalo mudrost misterija. Govorilo bi se: nakon što inicirani ovde na zemlji dobije pravu svest o Hristu, on s jedne strane biva vođen ka Ocu, s druge strane ka Duhu. I polazeći od Oca, nakon što čovek postane svestan kakav je put kojim mora biti vođen od Oca do Hrista, on dolazi tamo gde leže svi procesi lečenja.

            I ovde počinje moderni misterijum, dragi moji prijatelji, misterijum koji predaje veliki svetski ogled za pravu lekarsku nauku. I na to moram da upozorim završavajuči kurs o pastoral-medicini, da bi odatle poteklo ono što se, kao ozdravljenje, prvenstveno mora useliti u lekara. Pretpostavimo jednom kako lekar uči, kao što smo to nagovestili na ovome kursu, da malo pomalo upoznaje pojedine procese lečenja kroz upoznavanje defektnih organa, da upoznaje ono što, primereno organima, u carstvu spoljne prirode dejstvuje uz ispunjenost duhom, tako da u čovekovo telo uvodimo duh kao ono što leči. Lekar uči kako se postupa u ovome i onome slučaju. Sve se to u njemu spaja u jedno ukupno znanje. No kad je on prenet u stvarno znanje, drukčije je nego kad biva prenet u današnje znanje. Ako danas uzmete u ruke neku patološku anatomiju ili učenje o lekovima, pa ih temeljno studirate, na kraju ste tek utoliko dalje od početka, ukoliko u sebi imate čitavu tu stvar – ako je imate – ali ne bivate, svakim poglavljem, dalje prožimani u svome ukupnom ljudskom držanju. Pa ipak, suština celovitoga znanja jeste da se napreduje u svome ukupnom ljudskom držanju.

            Kad usvojite medicinu u smislu kakva je bila zamišljena na ovome ovde kursu o pastoral-medicini, vi idete napred korak po korak. I ono, što vam se napokon predaje kao rezultat, to, dragi moji prijatelji, nije išta manje nego da kažete: sad, nakon što iza sebe imam čitavo medicinsko znanje, ja uviđam sve što se dogodilo u Misterijumu sa Golgote, do na onaj momenat, kad je Hristos na Golgoti prošao kroz dveri smrti. Vi razumevate Hristov hod od Oca do smrti na Golgoti. To je misterija. Najpre se ne veruje da je to povezano jedno s drugim, ali ono jeste povezano. Povezano je tako da upravo kroz uviđanje svetih praotaca istinski poimate šta se tada dešavalo u kosmosu, kako je Otac poslao Sina da bi ovaj prošao kroz smrt na Golgoti; i u onome, što se desilo prilikom smrti na Golgoti, vi, dragi moji prijatelji, ne vidite smrt, već zajedničko delovanje svega što se dešavalo u toj smrti, koja nije bila smrt nego pobeđivanje smrti, spas čitavoga čovekova bića. To je hod lekara od Oca ka Sinu, dok ovaj umre na Golgoti. Sva pojedina saznanja o lečenju uvek vode za jedan deo dalje, da bi se to napokon pojmilo.

            Pastoral-medicina nije tek ono što treba da zajedno izvrše sveštenik i lekar, nije samo to, nego je pastoral-medicina ono što je pre svega sabrano da bi se, zahvaljujući lekaru, mogao prozirati deo Misterijuma sa Golgote. Vrhunac, tačka kulminacije medicine jeste poimanje svih čovekovih bolesti, da bi se Misterijum sa Golgote, do na smrt, mogao prepoznati kao veliki proces lečenja. Terapija za patologiju čovečanstva  koje se razvija jeste umiranje na krstu – to se u svojoj povezanosti sagledava kad je prisutna prava medicina.

            Sveštenik treba da proprati sve što čovek doživljava kad iz tela izađe u drugi svet, u svet duha. Time on sve više i više biva upoznat sa čovekovim srodstvom sa Duhom, sa Spiritus sanctus, sa Svetim duhom uopšte. I njegov put jeste preuzimanje posredstva između Duha i Sina, Hristosa, da u okviru toga izgrađuje teologiju, da nalazi put od Hrista ka Duhu, od Duha ka Hristu. Ponovo se može steći jedna suma saznanja, životnih sadržaja o ovome putu. I vrhunac ovoga puta mora se doseći time da se čoveku, kroz pojedine etape teologije, rastumači šta je, nakon prolaska kroz smrt na Golgoti, značio čovečanstvu Hristov put, da je to zapravo bio jedan veliki proces lečenja. Tako sad nastaje pitanje: šta se ovim procesom lečenja u čoveku proizvodi kao sposobnost, da bi on mogao ulaziti u duhovni svet? – Sve ono, što treba da bude teologija, dostiže svoj vrhunac u shvatanju šta se desilo sa individualnosti Hrista, nakon što je ona prošla kroz smrt na Golgoti.

            Hristov put prema Golgoti: najviša kulminacija lekarskoga puta. Hristov put nakon Golgote: najviša kulminacija svešteničkoga puta.

            Opet se mnogim teolozima, osobito u novije vreme, čini kao da te dve stvari uopšte ne spadaju zajedno. Baš danas ima teologa koji uopšte ne žele išta da znaju o vaskrslome duhu i Hristu koji dalje deluje. No ako govorimo u smislu obnavljanja misterija, tu spada i događaj sa Golgote, Misterijum sa Golgote, te možemo kazati da stara formula, koju je imao inicirani za put svoje inicijacije i koja je glasila: bio sam vođen kroz elemente, a onda ka donjim i gornjim bogovima – da ova formula za modernoga iniciranog mora značiti: bio sam vođen kroz ono što razrešava elemente u njihovim procesima – elementi su sad hemijski elementi, njih osamdeset, koji se razlažu u procesima – i ja bivam dalje vođen dok idem naniže ka Ocu, naviše ka Duhu, i dok na obadva puta zapažam delotvornost Hrista.

            I ako ćete, dragi moji prijatelji, da sa ovoga kursa o pastoral-medicini ponesete neki rezime za svoje ezoterno udubljivanje, tada uzmite sa sobom reči koje glase:

 

                                   Ići ću putem

                                   Koji oslobađa elemente

                                   I vodi me naniže ka Ocu

                                   Koji šalje bolest za izravnanje karme

                                   I vodi me naviše ka Duhu

                                   Koji zabludele duše upravlja ka sticanju slobode

                                   Hristos vodi naniže i naviše

                                   Stvarajući harmoničnoga duhovnog čoveka u zemaljskome čoveku.

 

            Ako budete prožeti onim što leži u skici ove meditacije, tada ćete sa sobom, živo u duhu, poneti ono što sam hteo da vam dam na ovome kursu o pastoral-medicini.