Noć je tužna. Djevojčica plače, tiho jeca da nitko ne čuje. Čeka majku, sad će doći. Predugo je to čekanja. Odluči krenuti pred nju. Oblači se, malim nožicama tiho hoda, više se šulja. Izlazi iz kuće. Da se ne čuje škripanje vrata izlazi preko ograde na ulicu. Sve je pusto, svi spavaju. Ide odvažno misleći srest će se s majkom. Ne boji se ničega. Ljubav i majka koju želi odagnali su strah.

Malo srce tiho kuca. Mjesec joj miluje obraze i kosu, obasjava joj put. Bdije nad njom i govori joj - idi kući dijete, ali ona to ne čuje. Umorila se, ne ide dalje. Vraća se kući istim putem kojim je otišla. Soba prazna, ona sama. Legne u krevet i zagrli jastuk. Suze teku, jecanje se stišava. Umorna zaspi.

I tako to noć po noć, ponavlja se ista priča.