Kad se spomene Adam i Eva ljudima odmah dolazi na pamet zmija, jabuke i grijeh. Što je zmija znamo, iako otrovna ako je ugrožena, no ona je koristan gmaz. Jabuka je voće koje volimo, a grijeh? Što je grijeh?

Nije li grijeh NE živjeti svoj život, ili ga živjeti na sputan način opterećen gluparijama, i svakodnevnim planiranim obavezama koje nas ćesto izbace iz takta i mira. Što su gluparije to je već osobni stav.

Ovo je priča o Adamu i Evi na drugačiji način,  o jabuki i konjima,bez zmije i grijeha. Uostalom nema grijeha, samo snalažljivost i užitak življenja.

Godina je bila rodna. U voćnjaku smo imali jabuka „za izvoz“.  Suprug ih je marljivo uz moju pomoć brao. Ostalo je još podosta sitnijih pa sam mu rekla da i njih pobere.

Što ću sa tolikim sitnim jabukama, neka ih ostavim životinjicama .... savjetovao mi je. No ja sam bila uporna pa je brao i donio doma.Ostalo je još i za životinjice.

U to vrijeme hodala sam na hipodrom na jahanje. On me je vozio tamo , nekad saćekao ili dolazio po mene.

Spremila sam vreću jabuka i krenula prema autu.

.... Što ti je to?...

...  Jabuke odgovorim nehajno......

Počeo se grohotom smijati uz obrazloženje...znaći zato sam ja morao obrati sve jabuke.

A tamo na hipodromu mojim dolaskom konji su se uzvrpoljili i gurali da dohvate što više jabuka. Jer nosila sam ih i prije samo u manji količinama, kupovala sam ih za njih.

Tako se snalažljiva Eva potrudila da konji budu zadovoljni, jer da sam svom „Adamu“ rekla za što će mi jabuke možda ih i nebi obrao. U konačnici bili smo oboje zadovoljni, a konji najviše.

Nadam se da zbog ovoga neću biti ocrnjena kao naša „pređa“  .... Eva.... No tko zna? (Ćim si žena, odmah si Eva).