Postala sam zgubidan, i baš mi je lijepo. Ništa me posebno ne „dira“. Važno da se svira. Prebirem po cvijeću, čuvam ga od vjetra dok se Vile njišu na granama ruže. Usput plešem nebi li ih svojom ozbiljnošću otjerala. Ionako me ne doživljavaju jer sam svaki dan sa njima. I one se zažaljele novih lica, ja im već dosadila. Pa da ih ne uznemirujem praviše doviknem: dođite sutra na toast. Vjetar mi donio potvrdan odgovor u vidu prekrasnog mirisa ruža. Zadovoljna ja, zadovoljne one. Ne vjerujete u Vile i mene?..... Tko vam kriv.
bglavac
edin.kecanovic
