NIŠTA, NIŠTAVILO (NEBITAK)
1) ontološko ništa: ništa iz kojeg ne nastaje ništa i unutar čega sve teži da se poništi. Ovako shvaćeno ništavilo niže je i od bića i od mišljenja.
„Znam da bez mene Bog ne može živjeti niti trenutka; ako ja postanem ništa i on ima da ispusti dušu." (Angelus Silesius, Lepelerin cherubinique, 1657,1. 8, prij. s njem, P.U.F, 1964).
V. Grund.
2) teozofsko Ništa: Apsolut, prvo počelo i krajnja svrha svijeta koji se po njemu objašnjava premda s njime nema ništa zajedničko. Ovako shvaćeno Ništavilo više je i od bitka i od mišljenja.
„Deitet je Ništavilo, Nadbitak... Bog je istinsko Ništa a u-koliko on i jest nešto, on to jest samo u meni, kad mene odabere za sebe." (op. cit, I, 111; I, 96).
V. deitet, Jedno.
Napomena: Ovakvo razlučivanje ništavila i Ništavila jasno izlaže Skot Eriugena, De divisione naturae (IX. st), P.L, CXXTI, 510d, 681a, 825c.
R. nepostojanje (odsutnost oblika i tvari, života i svijesti: nihilizam), nebićć („dio negativnosti prisutan u zbiljskom ili moć negacije svojstvena duhu": E.U), praznina (odsutnost vlastite prirode, samosvojnog bitka u biću: insupstancijali-zam).
B. E. Brehier, Etudes de philosophie antique, P.U.F, 1955. (ideja ništavila u Prokla); J. VVahl, Traiti de mitaphysique, izd. Pavot, 1953; Alexandra Da-vid-Neel i lama Yondgen, La puissance du nianl (1954), Presses Pocket, br. 2027.
edin.kecanovic
bglavac
