...I tako krenula ja pisati putopise...I..počnem...pa...opet počnem...al ne ide.Pa onda malo razmišljam i pitam se -zar je stvarno teško biti ono što jesi?Zar ni papiru ne mogu više reći sve?Pa on mi je bio najbolji prijatelj.Sve on zna o meni.Svaki moj osjećaj je proživio sa mnom...i uvijek je bio tu kad god bi ga trebala.Šarala bi ga,a on je samo šutio ...Trgala  bi ga,a on bi dopustio da ga istrgam...Kvasila bi ga suzama ,a on ih je skupljao da ne pobjegnu dalje...

...Toliko ljubavi sam na njemu ostavila...Ostavila sam je riječima i suzama,a on je sve to šutljivo podnosio i sve  proživljavao sa mnom.Bodrio me i tjerao da pišem..tjerao me da mu ispričam sve što želim...jer nikad nije volio biti prazan.Radije potrgan i nakvašen nego prazan i neiskorišten...

...Ne družimo se baš zadnjih dana,jer ...ja mogu samo pisati o ljubavi i on-papir to zna,a pisati o ljubavi,ponekad je tako teško...

...Ne nije teško zbog nedostatka ljubavi,ljubav je tu...u meni...u njemu...u nama...teško je jer...ljubav ne razumije svako...