Ne postoji niko ko nije doživeo taj osećaj. Jer samo čovek koji ne želi ništa, bi mogao to izbeći. A takav ne postoji. Mala, velika razočarenja nas prate kroz život, pa ipak čovek ne gubi volju, nastavi dalje postavlja pred sebe nove ciljeve i ponovo ulaže napore za njegovo ostvarenje.

Ko nas to razočara? Da li sami sebe, da li drugi? I sebe sami i drugi. Ponekada precenimo sebe i svoje mogućnosti i svesno silimo u nešto za što smo znali, da je neizvodljivo, a želja po uspehu je jača. Tada smo malo žalosni, malo posumnjamo u svoje sposobnosti, ponekada se predamo ili pokušamo ponovo na neki drugačiji način ostvariti svoju zamisao.

A veći osećaj razočarenja se oseti kada drugi iznevere naše poverenje, što je i najbolnije, što omalovaže naš trud. To postavi čoveka pred dejstvo, da u buduće bude obazriviji i pazi. No nikako ne bi trebalo da ga to demoralizira, da izgubi volju i nastavi dalje, a samim tim onoga ko nas je razočarao spodbudimo da razmisli o svom postupku. Jer danas mi nekoga, sutra nas neko, pa neka bude kao nauk i jednim i drugima. Razočaramo svoje roditelje, oni nas, razočaraju nas deca, mi njih, razočaramo prijatelje oni nas. Takav je život.

Posle takvog iskustva, okrenuti novi list i sa novim saznanjem hrabro napred. Posledice razočarenja čim pre zaboraviti i što je najvažnije ne gubiti nadu, veru u svoju sposobnost i poverenje u ljude.