Oklen počet? Ne znam. Možda ovle. Imaš tri godine. Nika je gužva, svi su tužni lica, muče ka zaliveni. Gledaš jednu malu, baba je drži u naručju. Ima narađastu vešticu s velikin koleton, na njemu bili botun. Na vrh glave palmica vezana bilin fijokon. Sad se pitaš zašto je baba drži, jer kad je naresla rakla ti je da joj je baba …. ma neću sad o ton, ni vrime.

Umrla je prababa Ana.

Jesan ti reka da imaš tri godine?

Jesi? Vrime je za vrtić.

Ma kaki vrtić Frane. Kad si ti za vrtić bija, vrtić nije ni postoja!

Eto! Zna sam da ćeš mi upropastit najbolji dil ditinjstva. A što bi te koštalo da san ja iša u vrtić. Lipo se igra, učija, piva, teta bi me koji put držala u krilu jerbo mater nije imala vrimena, moga bi plakat da me niko vidi i pita što mi je. Vako sad ništa, sve si mi uništija.

Frane,  vrime je za u školu. Zakasnit ćeš prvi dan.

Prvi razred, prvi dan. Najlipši dan. A onda udri Frane, bubaj datume i godine, bitke i poraze (ol je bilo i poraza), sekretare i sekretarice, maši zastavicom Frane da i tebe vidi, nisi ni ti ničiji, trči Frane, pa križić do križića, vezi Frane nikad ne znaš kad će ti zatribat. Uvatija sam već petnajst, nikad mi ni zatribalo.  

Sve ne ništo komeša, televizija grmi, priti se pržunon i ti si baš mora.

Jesan, mora san. Družit se s ljudiman i dicom, pivat.

Pivat, nije ti ovo vrtić Frane. A mora si se  baš i upisat?

Mora san. Upisa se. Ja sritan. Ćaća u miliciju. Nisan popija kaiš. Smijuljin se iza baula.

Ništo si ubrza, petnajst godin baš i nije malo, a ti sve nabija u deset rečenic, sakrivaš li  ti štokod Frane?

Pušti me, spava mi se.