Te noći sam joj oćutao,
najlepše reći koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala,
da čuje to što oćutim,
i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu,
koje raste na ničijoj zemlji,
između devet salaša,
u fantazmagoričnoj oazi,
koja se u Sahari žita priviđa samo onda,
kada se to njoj prohte,
tako da ni najprefriganijim geometrima
nikad nije pošlo za rukom,
da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći,
roj Neizgovorenih Reči, nepovratno odbegne
iz košnice misli, i u potrazi za novim mestom,
sumanuto pokušava da otkrije prečicu,
do najbližih zvezda.
Ali zna se,
još niko sem prevejane skitnice, Pogleda,
nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru,
kad posustalo krenu da se stropoštavaju,
vetar probere najlepše,
podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke,
kao jastučiće, i nežno povuče finu četku,
te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere
u lišću starog drveta zauvek,
rekoh joj, kao miris tvoje kose,
na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini,
zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo,
oprljiće ga Oluja,
šenlučeći gromovima nad ravnicom,
složice se kao kula od karata,
pod teretom Neizgovorenih Reči,
ili polegnuti tiho i neprimetno,
kao kazaljke na tri i petnaest,
ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta,
i to ne Mečkari ili Džambasi,
ni Gatari ni Korpari,
nego Veseli Svirači Tužnih Očiju,
praćeni crnim kosovima,
iz visokih Prekodonskih stepa,
i još izdaleka, uspravivši se u sedlu.
Primetiće u gustoj travi naročitu racvastu granu, boje majskog sumraka,
od koje bi se mogla izdeljati odlična viola.
I, više nego dovoljno godina kasnije,
možda nečija, možda proseda,
možda bez ikoga,
ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu,
i širom otvoriti prozore, mameći ga,
da ti sobu opraši polenom i prolećem.
A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom,
videćeš samo drozdovo pero na šeširu,
kako promiče za šimširom,
i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu,
koju prvi put slušaš,
a godinama je znaš...
I zaplakačeš, istog časa...
I najzad shvatiti,
kako sam te voleo...

Đorđe Balašević