Dobro me samo pogledaj,

ja koji sam izabrao život!

Što sam konačno napravio!

Ja sam sebe stvorio;

izmislio sam ljudsko pakiranje

i donio sam sebe na toj

krajnje čudnoj mrlji zemlje na svijet

(koji sam, usput rečeno, također stvorio).

 

Tu sam dakle bio

i što sam uradio?

Igrao sam igru.

Postupao tako kao da nisam imao izbora,

nikakvu moć, nikakvu volju.

Postupao sam tako kao da sam bio slab

i odvojen od sviju drugih dijelova sebe samog.

Postupao sam tako kao da ovisim

o komičnim, malim okolnostima,

samo jedan serijski proizvod

za igru koju sam igrao.

I - najkomičnije što sam uradio -

(hi, hi, hi, ho, ho, ho)

uradio sam tako kao da ne radim kao ja.

To sam uradio tako čvrsto,

da sam konačno sebe uzeo ozbiljno.

 

Tada sam igrao i igrao,

zaboravio sam pritom tko sam uistinu bio.

"Dobro" i "Zlo", to mi je  bilo jasno,

i "pravo" i "krivo"

i "moje" i "tvoje".

Tako sam često vodio rat protiv sebe samog.

"Za mene nije dovoljno tu", vikao sam,

"zato mi daj što je tvoje".

Kako sam se smatrao važnim!

Sve se činilo tako realnim.

Nikakva moć, nikakav izbor, nikakva volja,

samo slab i sam,

kako uzbudljivo, mislio sam!

Tada sam se pitao tajanstveno,

da li možda, samo možda -

iz čistog slučaja -

imam ipak neku malu želju -

i tada se navukao veliki oblak obeshrabrenosti

nad mene kad sam opazio da

naravno -

nije bilo nade.

 

O, jao!

 

I taj veliki strah koji sam imao

(kako zabavno kada gledam unatrag!)

da prekinem tu plitku igru,

jer tada, tako sam se bojao, bio bi to kraj za mene

tako sam mislio (hi, hi, hi, ho, ho, ho)

mislio sam od mene više ništa neće biti tu!

 

Saskia Davis