Jednog dana, Fabijana je posetio jedan mudar čovek. "Ova kamata nije u redu. Za svakih $100 koje izdaješ, zahtevaš $105 za uzvrat, a onih $5 kamate ne može biti plaćeno, jer taj novac ni ne postoji.

Farmeri proizvode hranu, industrija razna dobra itd. a ti samo proizvodiš novac. Pretpostavimo da u celoj u zemlji postoje samo dva proizvođača, a da su svi drugi ljudi zaposleni kod njih. Ako oni onda pozajme po $100 svaki i plate $90 kao zarade radnika, a za sebe ostave $10 profita (kao njihovu platu), to znači da je ukupna kupovna moć $90+$10 x 2, dakle $200. Međutim, da bi isplatili tebe, oni bi morali prodavati njihove proizvode po $210. Ako jedan od njih uspe prodati sve svoje proizvode za $105, drugi čovek se može nadati da dobije samo $95. Takođe, deo čovekovih dobara ne može ni biti prodan, jer više nije preostalo novca kojim bi se kupili.

On ti još uvek duguje $10 koje ti može otplatiti jedino pozajmljujući više. Taj je sistem nemoguć. Sigurno, trebao bi izdavati $105, dakle $100 privrednicima, a $5 samom sebi, koje ćeš moći da trošiš. Tada bi 105 dolara bilo u opticaju i dug bi mogao biti otplaćen."

Fabijan ga je mirno saslušao i na kraju je rekao: "Finansijska ekonomija je jedna komplikovana stvar, mladiću. Za takve su stvari potrebne godine proučavanja. Pusti mene da brinem o tim stvarima, a ti se brini o svojim. Moraš biti efikasniji, produktivniji, ekonomičniji i postaćeš bolji poslovni čovjek. Ja sam uvek voljan da pomognem kad se o tim stvarima radi." Čovek je otišao neuveren. Bilo je nešto pogrešno u Fabijanovoj delatnosti i on je osećao da je Fabijan vešto izbegao da odgovori na njegova pitanja.

Ipak, većina ljudi je poštovala Fabijanovu riječ - "On je stručnjak , a ostali sigurno nisu u pravu. Pogledajmo samo kako nam se zemlja razvila, kako nam se proizvodnja poboljšala - Zasigurno napredujemo."

Kako bi pokrili kamatu na novac kojeg su pozajmili, trgovci su bili prisiljeni povećati svoje cene. Radnici su se žalili kako su im plate previše male. Poslodavci su odbijali davati veće plate tvrdeći kako bi u suprotnom bili upropašteni. Farmeri nisu mogli dobiti pristojnu cenu za svoje proizvode. Domaćice su se žalile kako hrana postaje sve skuplja.

I na kraju, neki ljudi su stupili u štrajk, što je do tada bila nepoznata pojava. Drugi su toliko osiromašili da im ni prijatelji i rodbina nisu mogli pomoći. Većina njih je zaboravila na istinsko bogatstvo - plodna tla, velike šume, minerale i stoku. Mogli su misliti samo na novac za kojeg im se činilo da ga nikad nema dovoljno.

Međutim, oni nikada nisu dovodili u pitanje sam - sistem. Verovali su da je njihova vlada ta koja upravlja tim sistemom.

Nekolicina je povukla svoj novac i oformila 'pozajmljivačnice' ili 'financijske' kompanije. Tako su mogli dobiti 6% ili više, što je bilo bolje od Fabijanovih 3%, ali mogli su pozajmiti samo novac kojeg su posedovali - nisu imali tu čudnu moć da stvaraju novac iz ničega, pišući brojke u knjige.

Ove kompanije su pomalo zabrinjavale Fabijana i njegove prijatelje, pa su oni brzo napravili nekoliko svojih kompanija. Uglavnom su kupovali druge, pre nego što su one uopšte počele s radom. Za tili čas, sve financijske kompanije su prešle u njihovo vlasništvo ili su bile pod njihovom kontrolom.　

Ekonomska situacija postajala je sve gora. Radnici su bili uvereni da njihovi šefovi zarađuju prevelik profit. Šefovi su pak govorili kako su im radnici lenji i kako ne ispunjavaju pošteno svoje radne obaveze.

Svi su prebacivali krivicu na druge. Namesnici nisu znali kako da reše taj problem, a goruće pitanje je bilo - kako pomoći onima koji su bili pogođeni siromaštvom?!

Tako se počelo s programom socijalne pomoći, a doneseni su i zakoni koji nalažu ljudima da im obezbeđuju određeni doprinos. Ovo je razljutilo mnoge ljude koji su verovali u staromodnu ideju kako je pomoć susedu jedan čin dobre volje: "Ovi zakoni nisu ništa drugo do jedna ozakonjena krađa. Uzeti nešto od osobe protiv njene volje ne razlikuje se od krađe, bez obzira na to kakva je pozadina tih mera."

Međutim, svi su se osetili bespomoćnima, a zaplašivali su ih i zatvorskim kaznama ukoliko bi odbili platiti. Ove dobrotvorne šeme donele su određena poboljšanja, ali problem se brzo vraćao, te je trebalo više novca. Cena ovih programa je stalno rasla, baš kao i veličina vladajućih struktura.

Većina namesnika bili su iskreni ljudi koji su davali sve od sebe.

Nije im se sviđala ideja da traže sve više i više novca od svog naroda, i na kraju nisu imali drugog izbora nego početi posuđivati novac od Fabijana i njegovih prijatelja. Nisu imali pojma kako će taj novac moći vraćati. Roditelji više nisu mogli priuštiti sebi da plaćaju učitelje za svoju decu. Nisu mogli plaćati lekare. A prevoznici su ostajali bez posla.

Vlast je bila prisiljena preuzimati ove delatnosti, jednu po jednu na sebe. Učitelji, lekari i mnogi drugi postali su državne sluge, tj.službenici. Malo njih je bilo zadovoljno svojim poslom. Dobili su primerene plate, ali su izgubili svoj identitet. Postali su sićušni kotači u jednoj ogromnoj mašini.

Nije bilo mesta za ličnu inicijativu, a ni neko lično zalaganje se nije priznavalo, plata im je bila ograničena, a napredovalo se samo u slučaju penzionisanja ili smrti njihovih pretpostavljenih.

U očaju, neki članovi Vlade su potražili Fabijanov savet. Smatrali su ga vrlo mudrim, a ličio je i na nekoga ko se razume u pitanja novca.

On je saslušao njihove probleme i na kraju im je odgovorio: "Mnogi ljudi nisu u stanju sami rešavati svoje probleme, pa trebaju nekog ko će ih rešavati umesto njih. Sigurno se slažete s tim da većina ljudi ima pravo da bude srećna i osigurana neophodnim potrepštinama za život. Uostalom, jedna od naših velikih izreka i kaže: 'Svi su ljudi jednaki', zar ne?

Jedini način da se stvari usklade bio bi da se uzme višak bogatstva od bogatih i da se on ustupi siromašnima. Uvedite poreski sistem. Što više čovek ima, više će morati da plati. Sakupljajte poreze od svake osobe zavisno od njene radne sposobnosti i dajte svakome prema njegovoj potrebi. Škole i bolnice bi trebale biti besplatne za sve one koji ne mogu sebi priuštiti da ih plate."

Fabijan im je ponudio dugačak govor ukrašen visokim i plemenitim idealima, a na kraju je završio sa: "Oh, uzgred rečeno, nemojte zaboraviti da mi dugujete novac. Pozajmljujete ga već neko vreme.

Najviše što mogu učiniti da pomognem je da mi platite samo kamate.

Opraštam vam glavnicu, platite samo kamate." Otišli su bez neke dublje analize Fabijanove filozofije. Uveli su porez na dobit - što više zaradiš, veća ti je porezna stopa. Nikome se ovo nije sviđalo, ali su plaćali ili odlazili u zatvor.

　

Trgovci su još jednom bili prisiljeni povećati cene, nadničari su tražili veće nadnice što je nateralo mnoge poslodavce da zamenjuju ljude mašinama. Ovo je prouzrokovalo dodatnu nezaposlenost i prisililo Vladu da uvede još više programa za socijalnu pomoć. Uvedene su tarife i ostala sredstva zaštite kako bi se očuvale neke industrijske branše, ako ništa, onda bar zato što su obezbeđivale zaposlenje većem broju ljudi. Neki su se pitali da li je svrha proizvodnje - proizvodnja dobara ili proizvodnja radnih mesta!?

Kako su se stvari pogoršavale, isproban je čitav jedan niz raznoraznih mera poput kontrole plata, kontrole cena i kontrole svega i svačega.

Vlada je nastojala skupiti što više novca kroz poreze na prodaju, poreze na platu itd. Neko je primetio da izmedu farmerovog žita, pa do vekne hleba na domaćinovoj trpezi, stoji 50 poreza.

Javljali su se 'stručnjaci' i neki su bili izabrani u Vladu, ali nakon svakog godišnjeg sastanka vraćali su se ne postigavši ništa osim vesti da će porezi biti preraspodeljeni, međutim, u globalu oni su uvijek rasli. Fabijan je zahtevao svoje pare, a sve veće i veće svote poreznog novca su bile potrebne kako bi se on isplatio. Tad je došlo do stvaranja čitavog spektra stranačkih politika - ljudi su se počeli svađati koja grupa političara može najbolje rešiti probleme. Svađali su se oko ličnosti, ideologija, stranačkih programa, svega osim - istinskih problema.

U jednom gradu je kamatni dug premašio iznos poreza koji je bio prikupljen tokom poslednje godine dana. U celoj zemlji se suma neplaćenog kamatnog novca povećavala, a dodatna kamata se zaračunavala i na neplaćene kamate. Malo po malo, Fabijan i njegovi prijatelji postajali su vlasnici velikog dela stvarnog bogatstva zemlje. On je time dobio i veću mogućnost nadzora nad ljudima. Međutim, taj nadzor je još uvek bio nepotpun. Znali su da situacija neće biti sigurna dok svaka osoba ne bude stavljena pod kontrolu.

Većina onih ljudi koji su se protivili sistemu bili su ućutkivani financijskim pritiscima ili su trpeli javno izrugivanje. Da bi to mogli raditi, Fabijan i njegovi prijatelji kupili su većinu novina, televizijskih i radio stanica, a on je pažljivo odabirao ljude koji će njima upravljati. Mnogi od tih ljudi imali su iskrenu želju za poboljšanjem sveta, ali nisu bili svesni da su iskorišćavani. Njihova rešenja su se uvek bavila posledicama problema, a nikad uzrokom.

Postojalo je nekoliko različitih novina - jedne za desno krilo, druge za levo. Jedne za radnike, druge za šefove itd. Nije bilo bitno u koje se veruje sve dok se nisu doticale istinskog problema. Fabijanov plan se skoro približio svom potpunom ispunjenju. Cela zemlja mu je bila dužna. Kroz obrazovni sistem i medije, on je uspostavio nadzor nad ljudskim umovima. Ljudi su mogli verovati samo ono što je on od njih tražio.

Kad čovek ima mnogo više novca nego što ga može potrošiti na svoje prohteve, šta mu onda uopšte preostaje što bi ga moglo uzbuditi? Za one s mentalitetom vladajuće klase, odgovor je moć - sirova moć nad drugim ljudskim bićima. Dok su u Vladi i medijima bili korišćeni idealisti, pravi rukovodioci koje je Fabijan tražio bili su oni s mentalitetom vladajuće klase.

Većina zlatara su postali takvima. Poznavali su osećaj velikog bogatstva, ali ih ono više nije uzbuđivalo. Tražili su izazov i uzbuđenje, a ostvarenje potpune vlasti i moći nad ljudskim masama predstavljalo je jednu krajnje izazovnu igru. Oni su verovali da su superiorni u odnosu na druge. "Naše je pravo i dužnost da vladamo.

Ljudske mase ne znaju što je dobro za njih. One trebaju biti okupljene i organizovane. Vlast je naše pravo po rođenju."

U celoj zemlji Fabijan i njegovi prijatelji posedovali su mnogo banaka i kreditnih agencija. Istina, bile su privatne i odvojeno posedovane.

Teoretski, one su predstavljale konkurenciju jedne drugima, ali u stvarnosti radile su vrlo čvrsto i zajednički. Nakon što su ubedili par namesnika, osnovali su jednu instituciju koju su nazvali 'Centar Novčanih Rezervi'. Nisu čak ni koristili svoj novac za to - stvorili su zajam od dela novca iz depozita drugih ljudi.

Ova institucija je spolja davala utisak regulisanja finansijskih poslova od strane Vlade, ali za divno čudo, ni jednom upravniku ili državnom službeniku nije nikada bilo dozvoljeno da postane član upravnog odbora.

Vlada više nije pozajmljivala direktno od Fabijana, nego iz 'Centra Novčanih Rezervi'. Garanciju koja se nudila Fabijanu u smislu da će pozajmljeni novac biti vraćen, predstavljao je procenjeni iznos poreza koji će se prikupiti od naroda sledeće godine. Sve to je bilo u skladu s Fabijanovom namerom da otkloni svaku sumnju da je on taj koji kontroliše finansije zemlje, stvarajući utisak da se tu radi o Vladinoj delatnosti. Međutim, on je iza kulisa i dalje sve kontrolisao.

Fabijan je imao toliku kontrolu nad Vladom, da je ona bila prisiljena da se ponaša onako kako joj je on nalagao, pa se tako i hvalisao:

"Dajte mi nadzor nad novcem neke nacije i neće me zanimati ko donosi zakone." Nije bilo važno koja grupa namesnika se birala. Fabijan je imao vlast nad novcem, žilom kucavicom nacije. Vlast je uzimala novac, ali kamata je uvek bila zaračunavana na svaku pozajmicu. Sve više i više je izdavano na socijalnu pomoć i nije prošlo dugo, a Vlada više nije bila u stanju plaćati ni kamate, a kamoli glavnicu.

Pored svega toga, ipak je bilo onih ljudi koji su se još uvek pitali:

"Novac je jedan sistem koji je stvoren od strane čoveka. Zasigurno se može napraviti takvim da mu služi, umesto da njime vlada?" Međutim, takvih je ljudi bilo malo, a njihovi glasovi su se utapali u jednoj pomahnitaloj trci za nepostojećim interesom ili kamatom.

Administracije i stranačke etikete su se stalno menjale, ali glavna politika se nastavljala, bez obzira na to koja je vlast imala prividnu moć. Svakom godinom, Fabijanov krajnji cilj bližio se svom ispunjenju.

Narodna politika nije značila ništa, narod je oporezovan do krajnjih granica, tako da više nije mogao plaćati. Uslovi za Fabijanov poslednji potez su sazreli.

10% novčanih zaliha bilo je još uvijek u obliku novčanica i kovanica.

Ovo je valjalo ukinuti na način koji neće pobuđivati sumnju. Dok su ljudi koristili gotovinu, slobodno su kupovali i prodavali kako su hteli, tako da su još uvek imali nešto kontrole nad svojim životima Međutim, nije bilo uvek sigurno nositi sa sobom novčanice i kovanice.

Čekovi nisu bili prihvaćani izvan lokalnih zajednica i stoga se tražio neki praktičniji sistem. I gle čuda, Fabijan je opet imao spreman odgovor!? Njegova je organizacija izdala svima jednu malu plastičnu karticu na kojoj je bilo upisano ime osobe, njena fotografija i identifikacioni broj. Kad bi ta kartica bila predočena, vlasnik trgovine bi nazvao centralni kompjuter da proveri iznos kredita.

Ukoliko je on odgovarao, osoba je mogla kupovati šta je htela do određenog iznosa.

　

Isprva, ljudima je bilo dopušteno kupovati za male svote na kredit koji je mogao biti isplaćen mesečno, tako da u tom slučaju kamate nisu bile naplaćivane. Ovo je pogodovalo radnicima koji su radili za platu, ali šta su proizvođači i drugi preduzetnici mogli s tim? Oni su morali instalirati skupu opremu, proizvoditi dobra, isplaćivati dohotke, itd. i prodati robu ili usluge da bi otplatili dug. Ukoliko bi preterali za koji mesec, bila bi im uračunata kamata od 1.5% za svaki mesec duga.

Ta svota je iznosila 18% godišnje.

Preduzetnici nisu imali druge nego dodati 18% na prodajnu cenu. Ipak, taj dodatni novac ili kredit (18%) nije bio pozajmljen nikome. U celoj zemlji, preduzetnicima je dat nemoguć zadatak da plaćaju $118 za svakih $100 koje su pozajmili - tih dodatnih $18 nikad nije ni bilo napravljeno.

Fabijan i njegovi prijatelji sada su opet povećali svoj ugled u društvu koje ih je sada smatralo oličenjem uspeha i poštovanja.

Njegova predviđanja u finansijama i ekonomiji sada su prihvatana skoro kao verska ubeđenja.

Pod pritiskom povećanih poreza, mnoge sitne zanatlije i privatni preduzetnici bili su uništeni. Za različite delatnosti bilo je neophodno imati specijalne dozvole, tako da je onima koji su preostali, poslovanje postalo veoma otežano.

Fabijan je posedovao i upravljao svim velikim kompanijama koje su imale na stotine filijala, a koje su naizgled bile u međusobnoj konkurenciji. Na kraju, svi rivali bili su izgurani iz poslovanja kao i mali privrednici. Bili su progutani od Fabijanovih divovskih kompanija koje su bile pod Vladinom zaštitom.

Fabijan je želeo da uz pomoć sistema plastičnih kartica eliminiše novčanice i kovanice. Plan mu je bio da kad se takav novac skroz povuče iz opticaja, samo one organizacije i firme koje koriste kompjuterski finansijski sistem moći će nastaviti s poslovanjem.

Znao je kako će vremenom neki izgubiti svoje kartice i tako postati nesposobni da kupuju i prodaju dok im se ne ustanovi identitet. Želeo je da se donese zakon po kojem bi svako morao da ima istetoviran identifikacioni broj na ruci ili čelu. Taj bi broj bio vidljiv samo na jednom posebnom svetlu i bio bi povezan s kompjuterom. Svaki bi kompjuter bio povezan s jednim ogromnim centralnim kompjuterom, kako bi Fabijan mogao znati sve o svakome.

(Čovek po imenu Larry Hannigan je napisao ovu priču još 1971. kao poklon australijskom narodu, kako bi im objasnio neodrživost i nemoralnost postojećeg bankarskog sistema i da će pre ili kasnije doći do sukoba između naroda sa jedne i privatnih "bankara" sa druge strane.)

Lopovi mogu biti jako sposobni u krađi. Međutim, kada bi sposobni da u punoj mjeri uvide da su dalekosežne posljedice njihovog lopovluka loše i za njih same, upuštanje u krađe im više ne bi bila primamljiva aktivnost.

Ako je ekonomski sustav društva pošten/pravedan, ljudi koji nisu uspješni u njihovim gospodarskim aktivnostima dugoročno ne bi trebali završiti sa novčanim profitom nula, a ne negativno.

Monetrano suverena država sama tiska vlastiti novac i mogla bi ga (kao sredstvo za razmjeno vrijednosti) ravnomjerno raspodijeliti svim svojim punoljetnim građanima.

Ukoliko postoji tzv. nacionalni dug, drugi dio ovog videa govori o tome kako se taj dug lako i brzo dade riješiti:

http://www.youtube.com/watch?v=S376bN558aI&feature=BFa&list=
ULVwlVKpvGMzU&index=20