Facebook

preuzeto s bloga: http://trillian.blog.hr/

Mislim da ne postoji informatički pismena osoba koja nije čula za Facebook.
Kad se pojavio kod nas i počeo uzimati maha, znala sam dobiti i po nekoliko pozivnica dnevno.
Nisam odgovarala jer kao prvo nisam znala šta to Facebook je i kamo me se to poziva, a kao drugo nisam znala tko su ti ljudi koji me pozivaju. Imena i prezimena blogera i mojih internet prijatelja obično ne znam, a onih par koje znam ionako zovem nickom tako da to nekako na isto dođe.
No, radoznala kakva jesam, zanimalo me u čemu je stvar. Na sreću, moja kćer Huluvuica otvorila je profil i nije imala ništa protiv da mi malo pokaže o čemu se tu radi. Malo smo gledale tu njenu stranicu, pa se bacile u search. Tražile smo naše prezimenjake, rođake, prijatelje, školske znance, javne osobe, uglavno sve ljude kojih smo se ikako mogle sjetiti. Prilično zabavno. U prvim rezultatima ispao je moj brat. Oho, a nije se niti pohvalio da ima profil na Facebooku.
Huluvuica mi je objasnila da ne možemo k njemu samo tako, nego ga prvo moramo pitati želi li biti naš prijatelj, pa ako pristane, možemo k njemu. To mi se već manje sviđalo. Vjerojatno jer uspoređujem s blogom pa mi je nezamislivo da se negdje ne može bez pitanja. Brat je bio on line, htio je biti naš prijatelj, pa smo uskoro završile kod njega. I šta sad?
Zgodna opcija mi se nudila u gađanju brata svim i svačim, što sam ja objeručke iskoristila. No, nakon toga nisam više znala što da radim. Mogla bih ga kupiti kao ljubimca, mogla bi mu nešto napisati, mogla bih ga opet gađati...nekako mi se sve to činilo prilično nezanimljivo. Osim onog gađanja, naravno.
Poprilično razočarana time, mislila sam da ne kužim poantu niti što se na tom Facebooku radi pa sam prijatelje i znance znala navoditi na razgovor i pitati u čemu je smisao. Šta se još na tom Facebooku radi?
Odgovarali su mi da se uglavnom zabavlja. Nalaze se neki stari prijatelji ili zaboravljeni rođaci, grupira se u neke interesne grupe, razmjenjuju informacije...
Koliko je Facebook rasprostranjen pokazatelj je i to što se čak i u mom malom gradu već održao jedan takav Facebook susret. Došlo je nekih osamdeset do stotinjak ljudi, nemala brojka s obzirom na broj stanovnika.
Bez obzira na sve plusove, zabavu i razbibrigu, odlučila sam da si za sada ipak neću otvoriti vlastiti profil. Jedna informacija je bila jezičac na vagi. Naime, ljudi kažu da treba biti jako oprezan jer Facebook izaziva ovisnost.
A blogoovisnosti sam se tek riješila, ne treba mi neka nova.
Osim toga, sa svojom djecom u pravom životu imam dogovor oko mjesta za izlaske. Točno se zna koji kafići su "moji", a koji ne. Na sličan način smo podjeljeli i internetski prostor. Blog je moj dio tog svemira, a nove internetske trendove prepuštam njima. To nam svima odgovara. Barem za sada.