Od uvek i od rane mladosti se susreće sa autoritetom. Prvo su to otac i mati, posle prosvetni radnici, duhovnici, šefovi i šefići, porodična autoriteta, autoriteta u društvu, ...

Autorite može biti i lugar, lovac, apotekar, šofer, ....i na Magicusu je autoriteta - redakcija.

A autoriteta i tih autoritativnih osoba su zdravstveni radnici. Njih je čovek izabrao sam. Strah od bolesti, bola, nemoći, smrti a odvisan od njihovog znanja i pomoći.

Na prvom mestu su lekari, onda medicinske sestre ili med.tehničari....Sama pomisao na njihovu zakletvu:

U času kada stupam među članove liječničke profesije, svečano obećajem da ću svoj život staviti u službu humanosti. Prema svojim učiteljima sačuvat ću dužnu zahvalnost i poštovanje. Svoje ću zvanje obavljati savjesno i dostojanstveno. Najvažnija će mi briga biti zdravlje mojega pacijenta. Poštovat ću tajne onog tko mi se povjeri. Održavat ću svim svojim silama čast i plemenite tradicije liječničkog zvanja. Moje kolege bit će mi braća. U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene utjecati nikakvi obziri vjere, nacionalnosti, rase, političke ili klasne pripadnosti. Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog začetka. Niti pod prijetnjom neću dopustiti da se iskoriste moja medicinska znanja suprotno zakonima humanosti. Ovo obećajem svečano, slobodno, pozivajući se na svoju čast."

čoveku ulije sigurnost u njihovo humanitarno delo i stekne veliko poverenje u tu profesiju.

Kada se nađe u nekom nepoznatom društvu i vremenom iz razgovora sazna, da je neko u njemu zdravstveni radnik, automatično čovek dobije na neki način respekt do te osobe. Oseti na neki način sigurnost. Pored toga, priznali ili ne, drugačiji je odnos do njih nego do "običnih" drugih ljudi. Iskrenost je tu kod većine prisutna. Strah od bolesti i nemoći je ta koja takav način respektiranja izazove.

Znaju to zdravstveni radnici, a od pojedinca je odvisno da li će to iskoristiti da steknu još veće poverenje ili im služi samo kao samoljublje.

Bilo kako bilo to za čoveka nije važno. Važna je njihova stručnost, požrtvovanost, i želja da pomognu. A pomognu uvek, sa svojim znanjem. Ne samo u instutuciji već i van nje. Najautoritativnija osoba je lekar, pa i među njima su lestvice. Hirurg na prvom mestu, pa onda na niže.

I bolnica je institucija sa velikom autoritetom. I u njoj su lestvice. Prvo je urgentna služba, pa operativna sala, lekarova i sestrinska soba....

A čovek je pored toga što je lekar na prvom mestu ipak najzahvalniji osoblju koje posle neke intervencije brine za njegov oporavak. Sigurno svako od pacijenata pomisli da li je svoju zahvalnost sa reči: Hvala, dovoljno izrekao svoj osećaj do nekoga ko se brinuo o njemu.

Negativna iskustva sa njima, što se tiče verbalnog odnosa ne bi smelo uticati na opštu sliku o sestri, lekaru, ambulanti. Jer taj posao je stresan, zahteva maksimalnu koncentraciju, kao ni u jednoj drugoj službi, a preopterećenost sa brojem pacijenata i odgovornošću ih natera da reaguju tako kako reaguju.

Kao i u svakoj profesiji, tako i tu dogode se greške, jer ne postoji stoprocentnost nigde. Za razliku što ako u toj profesiji dođe do greške može biti tragično, i povredi ne samo pacijenta, već i celu porodicu. I ne samo njih, i sebe. Doktor, sestre ako su napravili grešku, prvo na radnom mestu dožive stres, zatim doma o tome razmišljaju u istom danu kada i povređeni, i nije zanemariti ni njihovu žalost i kajanje ako nije učinio onako kako treba.  

Na sreću mnogo, mnogo više je pozitivnih izhoda, često iz nemogućeg, urade moguće i povrate čoveku život.

Ta njihova trud, znanje, odgovornost, ih je postavila na prvo mesto autoritete.