„Samo da znaš… Ako te još jednom vidim da ustaješ iz kreveta i pališ kompjuter da bi vidio da li se pojavio njen novi tekst… Onda odlazim i nikad me više nećeš vidjeti…“
„Ali, draga… Samo sam ti jednom pročitao jednu njenu priču koja mi se svidjela… Što ima loše u tome?”
“Što ima loše!!! Što ima loše!!! Visiš na internetu dan i noć! Ma, ne zanimaju tebe toliko njezine priče! Tebe zanima ona…”
“Ah, da?”
“Da. Sigurno. Mlađa je od mene, zar ne? Tvoje novo otkriće, nova zvjezdica na nebu tvojih prikrivenih želja???“
„Ah, da?“
„Eto, nisi u stanju ni suvislo razgovarati! Zatelebao si se… I kao i obično, ne shvaćaš me ozbiljno…“
„Shvaćam te mila, razmislit ću o tome…”
“Razmislit!!! Razmislit!!! Nema se tu što razmisliti… Obećao si da ćeš više vremena provoditi sa mnom. I gdje si opet? Buljiš u ekran… Kad ti se obratim, odgovaraš sa aha, mhm i da… Ma, dosta mi je!”
„Zaboga, samo čitam… To su samo tekstovi… Ništa više… A nju niti ne poznajem... Nikad je nisam vidio! I ne razumijem zašto praviš toliku dramu… Nisi valjda ljubomorna…“
“Tko? Ja? Ljubomorna? Na jednu običnu… Tamo neku…”

(dramska pauza)

“… osim toga, kada bih ja pisala… moje priče bi bile stoput bolje od njenih! Samo se pitam, da li bi one tebi išta značile… Da li bi jednako tako ustajao noću da bi pročitao što sam napisala…“
„Tvoje ne bih ni čitao.“
„Znala sam!!! Sad je stvarno dosta! Zbogom!!!“

Bijesan pokret, zalupljena vrata, psovke na stepeništu, još jedna zalupljena vrata, psovke u dvorištu…
Jesam li doista pretjerao… Da nije u pitanju PMS,  što god to bilo… Možda je imala težak dan na poslu… A možda se osjeća zanemarenom… Tko bi joj znao… Ništa, gasim PC, i na spavanje… Vratit će se ona kad ju to prođe... što god da je u pitanju…