ŽIVOT

Postoji priča o čoveku koji je  jednom naišao na neko groblje. Pogledao je nadgrobnu ploču na koju je prvo naišao a tamo je pisalo: Abdul Tareg, živeo 8 godina, 6 meseci, 2 sedmice i 3 dana.
"Dete..." pomislio je s tugom i pogledao dalje oko sebe. Silno se  rastužio kad je na drugom spomeniku video natpis: Jamir Khalib, živeo 5 godina, 8 meseci i 3 sedmice. Čovek je nastavio, uznemireno, da čita natpise na pločama i nije mogao da veruje kad je na kraju ustanovio da je najstarije dete koje je tu bilo sahranjeno imalo jedva nešto više od 11 godina. Od tuge je seo na travu i zaplakao. Jecajući je rekao: Kakvo je ovo prokleto mesto, kad su tolika deca umrla?

Stari upravnik groblja, koji je tuda prolazio, čuo je strančeve reči i rekao mu: "Ne, nije reč ni o kakvom prokletstvu. Ovde postoji jedan drevni običaj. Objasniću vam".
I potom je pridošlici ispričao kako svako dete koje navrši 15 godina na poklon od roditelja dobija jednu malu svesku  u koju, na levoj strani, zapiše kad god ga nešto mnogo obraduje a na desnoj tačno trajanje te radosti.
- Upoznao se sa devojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta strast i radost. Mesec dana, godinu? To se zapiše.
- Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i
poljubac? Dva dana? Jednu sedmicu?...Zapisano.
- Trudnoća i rađanje prvog deteta? Ženidba prijatelja? Putovanje iz snova? Susret sa bratom koji dolazi iz daleke zemlje?
"I tako mi u naše male sveske zapisujemo svaki trenutak naše radosti. Svaki trenutak", rekao je čovek začuđenom strancu i dodao: " A, kada neko umre, običaj je da mu otvorimo svesku i da mu saberemo sve vreme njegove životne radosti i da ga zapišemo
na nadgrobnoj ploči,  zato  što verujemo da je to jedino istinski
proživljeno vreme.

Zaista,  šta je naš život? I koliko stvarno traje? Da li smo živeli kad smo iz večeri u veče slušali uznemirujuće vesti na televiziji, da  li smo istinski živeli kada smo se prepirali sa komšinicom zbog buke u njenom stanu  ili sa učiteljicom našeg deteta, jer mu je dala lošu ocenu, da li smo živeli kada smo šefa uzalud pokušavali da ubedimo da je naša ideja dobra, da li smo živeli kada smo čekali bolje dane, a oni nikako da stignu...? Nismo. Život su samo divni trenuci radosti i čistog zadovoljstva. Na njih treba obraćati pažnju i učiniti sve da bar malo produžimo njihovo trajanje, jer ćemo tako produžiti svoj život, stvarni život. I nema to mnogo veze sa datumom u ličnim dokumentima.

Život su oni trenuci kada nam zastane  dah, a srce sa svakim novim otkucajem govori "volim život i život voli mene!"