volim tu pučinu i beskraj koji mi kazuje koliko sam malena u tome svemu.... i da je ovaj život samo jedna kap na rubu vremena.... mekanija od valova.... strpljiva kao kamen.
izgubim se katkad u sebi, dok me vrijeme ne opomene.
ušli smo u brod. obala osta daleko. prirodno iznad svega, prosulo se nebo.
neke teške misli postadoše prozirne i lake na tom putovanju.... ostavljene moru.... ponešto je izgubilo značenje.... nešto potonulo na dno.
smijem se i kažem.... možda more ponekad tako podivlja od svih bezbrojnih osjećaja i misli što su se slile u njegovu modrinu.... jer tolike nade i očaji, nagurani pod površinu, kad tad se sudare.... onda se more malo uzruja.... da se pročisti....
galebovi su nas pratili neko vrijeme. onda smo ostali sami. sjela sam na ogradu i gledala.... moj život što nestaje.... i otapa se u svemu.... ne gubeći bistrinu.
val se razbija o pramac i goni nas i nosi.... sve dalje....
bglavac
edin.kecanovic
