Toplo letnje popodne. Na ulici skoro nikoga. Radni narod ručao i odmara.

Na travnjaku ispred bloka, u senci drveta na dekici, grupa dece. Jedni leže.. pored njih lopta i njoj je izgleda toplo.. flašice sa vodom...cvrkuću čas glasno, čas tiho, smeh...onaj zdrav iskren iz srca. I meni su izmamili osmeh. Tu i tamo obratila sam pažnju na njihov razgovor.

                       

Uglavnom nevezano, sad to, sad ono, a za njih dovoljan razlog za smeh.

Svakih toliko vremena nekome zazvoni mobitel, najverovatnije roditelji proveravaju gde su. I muziku imaju. Razgovaraju o razmeni cd, dvd...kome je koji film dobar ili smotan. To su dečica, koja ove godine a i predhodnih ne mogu ići na raspust. Takvih je uvek bilo i biće, na žalost sve više.

                           

Poveo se razgovor ko bi gde želeo ići...Većina je želela more i pričala o doživljajima, uglavnom plivanju. Prekine se razgovor nekom drugom temom, pa onda opet....

-"Oćeš ići ove godine na more?"

"Ne!"

-"Ni ja"

"Hoćete ići u Bosnu?"

-"Ne"

Zašto?

-"Ne znam?...ja bi na more"

Jedan vragolasti mališan se podiže i glasno: ajmo svi na more...ustaše i u trku, kao muhice, bez glave, počeše se loviti i smejati.

..........

Umiriše se..ponovo na dekicu, nešto šapću..smeju se. Zazvoni mobitel, odvoji se od grupe... razgovora (verovatno sa tatom ili mamom) ...

- "Moraš doma?"

"da,...ma smotani!"

Žalostan odlazi i usput još po koju doda svom malom društvu....

Smeju se.