Sinoć je bio dogovor, da prvu jutarnju kavicu popijemu uz obalu reke.

Zalivši cveće na balkonu, skuhala sam kavicu, nalila u termos i krenula sa moja dva prijatelja do obale. Lepo jutro... temperatura prava, Sunce tek na izlasku a nas troje uz obalu srkutali taj slastni napitak. Ona, On i ja. Prijatelji već oko četrdesetak godina.

Šum reke, zelenilo, po koji cvetić...ptičice koje su odletale i doletale u grmlje..plavo Nebo..zeleno drveće...to je sve uticalo da je raspoloženje bilo dobro. Šum vode, je nadglasao jedan avion koji je sletao, na ne tako udaljeni aerodrom.

Razgovor je započeo sa "tu i sada"...zatim malo u nazad...pa dosta nazad...i kada je moj prijatelj video da ćemo sa njegovom ženom opet zabluziti :)...veli On:

"znate šta mi je bilo najlepše u životu?"

naravno nasmejale smo se i rekle da smo tu priču već slušale...

"..zapisničar (mislio je na mene) zapiši, da kada me ne bude više bilo, imate šta čitati"..

"Noć vedra, zvezdano nebo.. na startu...umiri se i on i ja....čekamo...dozvola..držim ga... adrenalin maximalan...a onda mu dozvolim da me svom snagom vine prema zvezdama.........biti muško je nešto najlepše..bem vam vaše zavese i lonce i pokakane drekavce i večere uz sveće."

Pita njegova žena: "pa što ste onda pravili drekavce..."... veli on. "da se imate čime zabavljati dok nas nema doma i ne mislite na gluposti. :)

.............

Naši "drekavci" su danas odrasli ljudi, imaju svoje "drekavce" koji su deo našeg srca..

Provela sam lepo jutro sa svoja dva verna prijatelja...

ne naj naj..

ne ni pre-lepo, jer se vidi druga obala, a meni je prelepo samo onda kada gledam u obzorje.. tamo.. gde se voda spaja sa Nebom.

Pa ipak bilo je lepo današnje jutro.

Dok ovo pišem osetim setu...jer na jesen,moja dva prijatelja se sele iz grada...u mirniji kraj...a prijateljstvo će na neki način biti "završeno"..