Bila jedna duša, koja je, uza sve znake milosti, i uz obilat pljusak čudesa, i dalje plakala za opipljivom Božjom blizinom. Bog joj je htio Sebe objasniti znakovima i čudima, ali ona je čudila za likom, kojega bi njezina vanjska osjetila prepoznala i kazala:
“Da, to je On, Bog”.
Kada se svima drugima treslo, njoj se nije treslo. Ali ona je i dalje čeznula za nečim konačnim.
Gospod joj je u snu govorio:
“Ti to ne bi podnijela. Sažgalo bi te”.
“Neka, Gospode. Samo da se dogodi do kraja”.
“Zar se ne bojiš vatrene smrti”?
“Vatrena smrt je Tvoja nazočnost. Više ju želim, nego što je se plašim”.
Gospod je razmišljao kako udovoljiti, a da bude pravedno i nepristrano.
“Neke se stvari ne smiju dati preko reda, i u nevrijeme”, rekao je. “Ali se one tu i tamo smiju ubrzati, kao dolazak ljeta, ili jeseni. Odobrio sam da se u prirodi događaju manja odstupanja od zadanoga tijeka. Dopusti Mi, stoga, da te ubrzam jednim pitanjem. Ali Mi obećaj da nećeš zaglavinjati, ili, ne daj Bože, posrnuti”.
“Obećajem. Pitaj, Gospodine”.
“Čija je ljubav veća - tvoja za Mene, ili Moja za tebe”?
Duša se osupnula, zateturala kao zvuk, probuđen u bubnju.
“Moja, Tvoja? Oh, Ti dobro znaš da ne postoji ni moje, ni Tvoje. Zar mi nismo jedno, Gospode”?
“Ako smo jedno, zašto onda od drugoga tražiš potvrdu o jednosti?! I zar ti ikada može manjkati nešto što imaš“?
Toga časa duša je ugledala cijelu Sebe, i našla se nasamu s potpunim Njim.
Poslije toga više nema povratka u nedostajanje.
Vesna Krmpotić, DIVNI STRANAC, knjiga 6. (još neobjavljeno)
bglavac
edin.kecanovic
