pozorište, opera, balet, muzeji, galerije...kuće kulture i duhovnosti.

Ti objekti se u svakom mestu i turistima pokazuju kao simbol kulture i duhovnosti toga kraja.

Lutkarske predstave su jedne od prvih susreta čoveka sa pozorištem. Kasnije škola organizira posete predstavama, a studenti su od nekada bili ti koji su uglavnom bili i istinski ljubitelji te umetnosti.

Ima i onih koji iz nekog snobizma posećuju, a većina da bi dva sata sebi pružila užitak.

Razni ljudi različito pristupaju odnosu do te ustanove. Nekada se nije moglo zamisliti bez svečanih toaleta,... oni bogatiji,.. a oni skromniji su barem obukli svoje naj što su imali. Vremenom i to se je promenilo, ležernije, a važno je, da se od bog zna kada, pa do danas sačuvalo to duhovno blago, jer je pored ostalog dokaz zrelosti jednog naroda. Sam ambijent, stolice, lože, pozornica sa zavesom čekajući da se podigne, da izađu glumci u čoveku stvori neko posebno poštovanje, bilo u pozorištu ili domu kulture. Tako je od nekada, tako je i danas.

Od uvek se je ta umetnost cenila. Još i putujuća pozorišta su bila dobrodošla u svako mesto. Gledali su kraljevi i siromasi. Kraljevi ponekada protestirali a narod aplaudirao i na taj način iskazivao svoje mišljenje, o vladanju, nepravdi, sistemu...ni danas nije drugačije :)

Moj prvi susret sa pozorištem je bio u "Pionirskom domu" lutkarska predstava: Loptica skočica. Sećam se da je bilo traženo od nas dece sudelovanje, da pihamo i odpihamo strašnog zmaja. Pihala sam iz sve snage :)

Kasnije sa školom...zatim sa prijateljima...na koncerte, balet..ali nisam našla neki čvrst kontakt sa pozorištem. Nije me toliko privuklo, pa sam vremenom prestala ići. Zašto? Puno je već prošlo vremena od kako nisam bila, a i nemam želju. Nije kriva tv.