eeee kako je to nekada bilo.

Poštara se je čekalo izvirivajući na prozor. Pa nikako baš taj dan da se pojavi, kada se je predpostvljalo, da će se dobiti pismo.

Poštar je bio dobrodošao. A danas...čim ga se vidi pomisli se na račune, opomene, ...sandučić se otvara sa strahom; razni zvanični pečati na koverti ustraše ljude. A kada se ugleda neko ručno ispisano pismo okreće se, gleda poštanski žig i oraspoloži.

Prelepe mape sa pismima su se mogle kupiti. Najlepše su mi bile iz Mađarske i Italije. Kupovalo se je i u komisionim radnjama. Pisalo sa naliv perom. Podmetalo se išpartan list sa ravnim crtama, jer mladost, naviknuta na školske sveske sa linijama još nije učvrstila ruku za ravno pisanje. :)

Markice se nalepljivalo i biralo za one za koje se je znalo da su filatelisti, a u pismo priložila i neka posebna. Stavljali su se i presani cvetići, detelina, Čuvala su se pisma i razglednice u kutijama od cipela. Uvezivala po godinama, a ona željno čekana sa mašnicama. I čitalo, čitalo dok se nije napamet znalo :) Žene!  A Oni?

 

Telefon, mobitel, internet su učinili da taj lep ritual polako nestaje. Žao mi je zbog toga. Pišu se skraćenice, prepisuju tuđe misli, ...gubi se osećaj za lepo.

Danas, veoma retko kada otvorim sandučić nađem ručno pisano pismo. A kada ga dobijem, ne otvorim ga odmah. Odmah otvorim, one sa žigom, a za ručno pisano si uzmem čas. Skuham kavicu, pustim instrumentalnu glazbu da mi se reči pesme ne mešaju sa čitanjem, obavezno nožem otvorim, ( dok ona zvanična cepam, ponekada još u liftu :)i polako ga pročitam. Nisam već jako dugo na taj način pila kavicu. 

Rodila sam se prekasno za takve stvari a prerano za nešto drugo. E! :)