Ta rečenica često izgovarana. U 90% neiskreno. Pogotovo u raznim javnim nastupima. A iza kulisa delom i ponašanjem sasvim drugačije. Zašto? Manipulira.

Zaškripi mi kada čujem, i mislim da među slušaocima nema nekog efekta.

"Ja znam da ništa ne znam" I to se izgovara kao fraza. Jer ne postoji niko da ništa ne zna, a ne postoji ni onaj ko sve zna. Takvim izrazima se služe uglavnom javne ličnosti, oni koji žele na neki način da zadive sluišaoca, svojom "skromnošću" i pridobiju njihov glas; kod "običnih" ljudi da pokaže svoju razgledanost.

Veličanjem sebe u odnosu na druge je jednako za mene neprihvatljivo. A zato "veličanje" (pod znacima navoda) drugoga i sebe u onome u čemu se je dobar je potrebno. Podtakne čoveka da i dalje čini dobro. Odavati priznanje svakom čoveku na njegovom području. Naučniku u njegovom radu; seljaku u mukotrpnoj borbi i pored svih prirodnih i nametnutih mu problema, da je sakupio letinu; studentu o položenom ispitu: detetu o sastavljenim kockama....sebi da se je dete izvelo na njegov put; susedu priznanje za njegovo prijateljstvo što nije podlegao besmislenosti drugih....

Nema neznačajnog čoveka i nesme za sebe tako govoriti. Svako je egzemplar, karika u nizu bez koje se ne može, jer svako ima svoje poslanstvo, pa makar se rodio, i istog momenta umro, ne udahnuvši zrak. Bio je značajan za one koji su ga želeli.... 

Svako je veličina u nečemu, jedan jedini, neponovljiv, nezamenljiv.

Reći, moja malenkost je potrebna, jedino pred Bogom u tišini.  

ps i ovaj gore na slici, samo iz straha je pognuo glavu, lažno priznao svoju malenkost, a kada prođe oluja, opet će po svom :)