Kada sam bila u svojoj punoj životnoj formi, mentalnoj, fizičkoj, koja nije bila baš za zavideti u odnosu na druge, nisam mogla razumeti da starije koleginice, pred penzijom, a u razgovorima, uglavnom se "žale" na sve i svašta, da više nemaju volje i sve im se čini bez veze; "zbog čega, za koga, bila sam žrtva".....a do tada nisu tako razmišljale. bile su aktivne, raspoložene, probleme rešavale, ne zanemarujući činjenicu da su ušle u nezavidan ženin biološki period i tome primerno i na tom polju preduzimali... tako nekako ukratko. 

Naravno, pitala sam se zašto su se i pored svega preduzetog promenile,a postale ponekada tema bla, bla..."vidi je ima sređen život,...a postala nadžag baba"...  Bila sam sigurna da se to meni neće dogoditi. Da neću dozvoliti da mi se to dogodi. Ali! avaj! :)  

Kada sam prešla (cca) pedesettreću godinu, i kada sam polako počela zanemarivati neke stvari koje su me veselile, kada mi je u službi počela opadati radna sposobnost, doma takođe, kada sam i pored onoga što sam upražnjavala za svoje zadovoljstvo počela se pitati, imali to kakvog smisla? kada su počeli prvi negativni rezultati sa mojim zdravljem i tome primerno počela se osećati slabije, tada sam se setila svojih koleginica. Živela sam u takvom periodu nekoliko godina. U tom periodu su se dogodile loše stvari i dodatno me naglo dovelo u stanje žalosti, stresiranja, migrene.. Odgovorna sam osoba i obaveze koje su se morale ispunjavati sam ispunjavala, a trebao mi je mir.

Jednoga dana, došao je vrhunac tog mog stanja, a to sam opazila na ulici, natovarena vrećicama, torbicom koja mi je padala sa ramena, kišobranom u ruci, a suze tekle. Stala sam pred jednu trgovinu i u izlogu zagledala jadnu nepoznatu osobu. Suze su mi još više potekle a knedla u grlu me je gušila.  Nije me uhvatila panika, samo moćna žalost, ona koja ohromi. Šta sada pitala sam se, ili ću pasti ili napred. U susret mi je dolazila jedna nuna. Stala sam ispred nje, ne govoreći ništa. Nije me ništa pitala. Uzela mi je jednu vrećicu, rasteretila, zagrlila i na njenom ramenu sam prestala plakati.....kada smo se rastal rekla mi je: "biće bolje, Bog sa vama"....došavši kući, doslovno sam bacila na pod sve što sam imala u ruci i pozvala jednu osobu koja je već duže vreme primećivala promene kod mene, ponudila sama pomoć, bez da sam ja tražila, jer, Ja sam moćna, šta ona meni tu drobi, pravi se pametna...

Malo po malo, dan za dan, mesec po mesec, godine, sa periodima odustajanja, ali uvek nekako ponovo vraćanju onome koje je i jedino rešenje. Ili to, ili......Mobilizirala sam svu snagu, odlučila sam za prvo "Ili"

Bila sam svesna da sretna više neću biti, a da se moram potruditi da bar malo povratim i obnovim svoju naturu. Jer tada, kako sam se osećala, to nisam bila Ja. Svesna svog stanja, mogućnosti, realnosti, odlučila sam se da se izborim za zadovoljstvo.

Pored moje angažovanosti, imala sam ponekada podporu, ne uvek prijatelja, već i poznanika sa kojima smo se povremeno viđali, a u razgovorima jedni drugima delili savete, davali podršku ponekada nežne, a kada je bilo potrebno i oštrije. Tu oštrinu sam shvatala, da ih ne slušam šta mi govore. Ljudi su dobri.

Postala sam svesna činjenice da sam ušla u jedan novi period života koji zahteva radikalnu promenu. U svemu! Svesna, da čim pre se pomirim sa tom činjenicom i preduzmem sve što je u mojoj moći, da taj novi period života živim. Opustila sam neke do tada aktivnosti, koje više nisu bile primerne mojoj kondiciji znajući da mi neće poboljšati stanje, već da će me dodatno bremeniti. Uvela neke nove.

Posvetila sam više pažnje svom osobnom zadovoljstvu, onom koji je primeran mom interesu, godinama; umirivala svoju naturu, posvetila se novim ponuđenim mi aktivnostima, sa "primedbom": "ovo" nije primerno, razočaraćete se,.. "to" je primerno vašim godinama,  i razumela da me ne žele povrediti, već naprotiv osetila sam da mi žele pomoći

Danas, kada vidim neke poznanice, koje su se osamile (i ja sam sama) zatvorile vrata svoga doma, zapustile, zadovoljavaju se ogovaranjem, kritiziraju i uzduž i popreko sve redom, kada kažu: "lako je tebi",... a probam da im pojasnim tu "lakoću", neke ne razumeju, neke misle da se pravim važna...... 

Činjenica je da kada se pređu kritične godine, način života se mora promeniti. Ako se ne pomiri sa tim, bluzi se i upada svakim danom u sve veće nezadovoljstvo. Ima puno ljudi koji bez problema pređu taj period, a ima i onih koji se ne snađu. Bila sam jedna od tih, ali samo do onoga momenta kada sam odlučila da poslušam. Niko ne može umesto mene učiniti nešto da bih se osećala dobro, a to moram održavati. Ne želim više ništa, ne očekujem ništa, a sve lepo što dobijem oduševi me.

Svakim danom ponovo! I jutros kada sam ustala odlučila sam da budem dobro. Da li će mi danas uspeti? Možda ne? Pa dobro, sutra ću se ponovo potruditi.