Dragi Gorane,

ovo pismo neće biti poslano, ovo pismo pišem da ostane ovde na Magicus portalu čiji sam član i na kojem ponekada ispišem neke značajne momente iz mog života, da ostane ipak trag jedne skromne, tihe, žene. Ovo će začuditi moje virtualne pozanike. Ali ja jesam tiha.

Počevši od detinjstva, kao i svi u životu sam upoznala mnoge ljude. Jedni drugima na različite načine obeležavali, dopunjavali, ispunjavali život. U raznim prilikama i na različite načine sam im se zahvaljivala. Prijateljstva su trajala, prekidala se, iz raznoraznih razloga, nova sklapala, samo malo ostala trajna.

Ostalo mi je jako malo prijatelja. Svakog od njih doživljavam na poseban način. Među njima ste i Vi. Posebnost toga je što je naše prijateljstvo jednosmerno. Vi ste moj prijatelj, a ja vama ne mogu biti, a trajno je. Vaš glas je moj prijatelj. Slušam Vas od skoro samog začetka vašeg nastupanja. Bila sam i na koncertu kada ste bili u mom gradu. Nisam od onih koji su stajali uz binu, stajala sam na koncu dvorane. Nisam od onih koja piše, traži sliku, autograme. Ali zato Vaš glas je skoro svakodnevno u mom domu.

Vaše pesme slušam i kada sam vesela i kada se tuga prikrade u moj dan i kada spremam moj dom, kada obeležavam razne događaje ili jednostavno poželim iz nekog  razloga čuti određenu pesmu. Postoji jedna posebna pesma. Ona mi probudi dve lepe uspomene na dva čoveka kojih više nema. Jednom sam ja podarila tu pesmu na dan moje velike žalosti, a drugi put je bila meni podarena ta ista pesma kada sam bila radosna. Slučajno? Čitala sam, a i moji virtualni poznanici kažu da slučajnosti nema. Ja verujem i u slučajnost.

Dragi Gorane, na ovaj malo neobičan način Vam se zahvaljujem, što mi vaš glas i pesme i u danima starosti izazivaju lepa sećanja. Vi ne dozvolite da ih zaborav izbriše, daju mi volju, ispunjavaju srce i leče dušu.

Hvala za prijateljstvo.

Ovo je ta posebna pesma.