Čitav jedan život pretvorio se u mukotrpno preživljavanje.Nigdje onog svjetla na kraju tunela,o kom toliko pričaju,a možda sam ja tek negdje na sredini.A iskreno šta će meni svjetlo kada budem na kraju.Tada nek se smrkne,ako ikako može mračnije nego što je sada.

    Kad' se samo sjetim one 2003 . ... Ja sa jedva napunjenih 19.,on 8 godina stariji,mada ništa iskusniji.Ni posla,ni dinara,a ljubav...Eeee toga je bilo.Mladost-ludost,što bi rekli naši stari.
Bili smo jedno mjesec-dva na selu,ali jedva čekasmo da siđemo u grad,u naš budući dom.Da ostanemo nasamo,nas dvoje,daleko od tuđih očiju.    A od čega smo živjeli,čime se hranili?Krompir,kog smo od nekud imali na tone,bio je glavni izvor našeg preživljavanja.Drugih namirnica smo slabo imali.Tako nas dvoje krompir-doručak,krompir-ručak,krompir-večera.Ah koji sam umjetnik postala kad je krompir u pitanju.I sve nam je to bilo slatko.
Istina ja sam mogla jesti šta god imam ,samo da sam sita.No bojala sam se da  to mom dragom ne dosadi.Tako jedno jutro siđem ja do garaže,gdje je on imao svoju radionicu i uvijek nešto kuckao,i upitam ga kao kroz priču,šta da nam spremim za ručak,kad ničeg nema.On onako opušteno,uz osmijeh,reče da spremim šta god poželim,samo da je od krompira.
     I tako...
 Prođe i ta zima.Preživjesmo je.Kao što skoro 9 punih godina preživljavamo.I svki put se čini najgore je došlo,ali još gore dođe iza toga.
     Ne damo se!Borimo se,guramo kroz život.Posrnemo po hiljadu puta,pa iznova sve.Početaka smo imali ni sama ne znam koliko.Puknem ja tako,plačem,vrištim na život,sudbinu.On me tješi....Opet kada vidim da se on ućutao,prigrlim ga,bodrim.Natjeram ga da se nasmije.I kada me upita šta ćemo sad,kako dalje.Ja kažem nema dalje ,idemo iz početka.
     Tu je i dvoje djece.Djevojčica i dječak.Možda bude i treće,nikada se ne zna.Volimo djecu.To je iskreno nešto najljepše što sam dobila od života.Da smo imućniji svake godine bi rađala po jedno.
 Slušam ljude kako govore da svako dijete ima svoju nafaku.Jeste,ima istine.Ali dok nafaka dođe ništa bez deset prstiju oca koji radi dan i noć da bi im priuštio bar ono osnovno u životu.Najljepši i najteži posao je biti roditelj.Pogotovo u ovo ludo vrijeme neimaštine,psihopata,droge i svih onih negativnosti koje vrijebaju iza svakog ćoška.

         I tako...
  Često se ja povučem u neki svoj svijet.To mi dođe kao neki propisani lijek za smirenje...Sanjarim.
  Čas sam na nekom proplanku,u staroj brvnari,pored prelijepog plavog jezera.Sa knjigom u ruci i par životinjica oko sebe.Povučena od ovog poganog svijeta.Od spletki,laži,podvala i ružne ljudske psihe...
  Drugi put sam pak u nekom velikom gradu,sa ljudima nepoznatih lica.Idem u operu i na balet,koji sam oduvijek željela gledati,ali moj način života običnog smrtnika nije mi dozvolio to isto.
Tako ja rasplićem radnje,doživljaje,i sve mi se čini knjigu bih mogla napisati o tome.Ja,obična smrtnica,majka i supruga.Ne savršena u svakom pogledu.