Verovatnio svako kada se probudi prvo pogleda na uru. Dok sam jutros kuhala kavicu i pogledala na uru, dobila sam ideju da napišem ovaj članak. Na radiju uz jutarnju glazbu ponekada pročitaju i neku misao. Jutros su pročitali: ne dozvolite da je vreme vaš gosodar, budite vi njegov. Kliknem na magicus, kad ono Wendy napisala članak: "Vrijeme je..." :) Zanimljivo, neka poruka?

Hteli ili ne ta malena spravica čoveka neprestano opominje.

Još u ranom detinjstvu nauči se gledanje na uru. "Veština" koju nije tako lako obvladati za dete. Verovatno se sa njom počne svakodnevno susretati kada se krene u školu. I od onda pa sve do konca gleda se u nju.

Prvo se je čovek orijentirao po Suncu,... pa zabio štap u zemlju, i sigurno još puno zamisli je imao da bi znao koje je doba dana. Onda je napravio peščani sat,....da bi do današnjih dana sa izumom dostigao da se vreme meri u mikrosekundama.

Nekada je ura bila dragocenost. Prenosila se sa deda na unuka. To su bile džepne ure u kutujici sa lancem. Volela su se deca i igrati sa njom kada je bila prilika da ne vide odrasli. Zidne satove je imala svaka kuća. U kutijama sa kukavicom, klatnom, vekerice zvrjalice.. Ta dragocenost se je ostavljala i testamentom.

Za rođendane, razne godišnjice, krštenja, odlazak u penzije, podarenu uru čovek čuva iako je možda više ne nosi. 

Neko "pravilo", je da se ura nosi na levoj ruci. Da li zbog toga što je gumbić za navijanje bio na desnoj strani ili je neki drugi razlog :) Čak i bon-ton je uri pokloni pažnju. Za žene,  kada ide uveče na neko slavlje ili društveno srećanje nije kao po bon-tonu da ima uru na ruci (!?) svašta :)

Od kako su ure postoje i urarske precizne radionice, kod kojih se nosi na popravak ili samo na čišćenje. lepa delatnost i posebni ljudi koji su se za to opredelili.

Neko voli tik-takanje, nekome smeta, neko to ni ne opazi.

Kako god, neusmiljeno otkucava a kada će se zaustaviti za nekoga je tajna nad tajnama.

Tako treba i da ostane.

 

 

 

Bez njega se više ne može zamisliti život. U poslu, dnevnim obavezama, domaćinstvu, sportu, slobodnom vremenu,...uvek taj tika-taka. A najneumoljivi je ujutru kada se treba u službu :)

Čovek je hteo ili ne postao rob vremena, čak i onda kada je na odmoru i kada bi ga trebalo odložiti. ali to ne učini. Potreba? Obaveza? Navika ili odgovornost?