Čovek je hrabar!

Malo njih za tu hrabrost dobije potvrdu. Najveća hrabrost je borba sa životom. Boriti se svkodnevno iz godine u godinu do kraja života a na njegovom završetku boriti se i sa opraštanjem od ovoga sveta, potvrđuje njegovu hrabrost.

Zna se spopasti sa svakim izazovom, na svakom polju. Trezveno, hrabro  i odlučno se suprodstavi svakom problemu svako na svoj način.

No, pošto je osećajno, nežno biće, dogodi se da poklekne, nema snage. Nije izgubio hrabrost! Jednostavno, obuzme ga za neko vreme nemoć, zastane, preda se i ne nađe momentalno rešenje.

Taj osećaj da nije u mogućnosti, fizičkoj psihičkoj, materijalnoj  ili duhovnoj, ga paralizira, i onemogne.

Različito i reagira u želji da čim pre svoju nemoć savlada.... smili se sam sebi, potraži pomoć drugih, svesno sačeka trenutak kada će ponovo moći problemima u susret....

Osećaj nemoći  dovede čoveka u posebno stanje, bilo da je dete ili odrastao. Osećaj, da je nešto bilo odvisno od njega a nije uspeo razžalosti, bez obzira ako je bilo odvisno i od drugih. Osećaj nemoći doživi kao dete, roditelj, partner, radnik, prijatelj...

Nemoćan je i pred prirodnim nepogodama, bolešću, smrti. Ne želi se dokazivati već želi ispuniti svoje potrebe, potrebe svojih bližnjih, želi svoju hrabrost koja ga je napustila.

Obstane u magli, vrti se u krugu i ne nađe puta. Takvo stanje bio svestan ili ne, dovede ga do Boga koji mu podari Milost. Probudi njegovu hrabrost i pokaže mu put. U odvisnosti da li je osetio božiju ruku  nad sobom, zahvali ili pripiše sebi.

To Bog razume. On je čista Ljubav i od takvih ne traži zahvalu. Oprosti im.