O svemu i svačemu dajemo svoja mišljenja. O vladi, političaru, pevačima, ekologiji, situaciji u svetu,.....pa tako i o međuljudskim odnosima. Davati svoje mišljenje, predlagati nešto, tolerirati mišljenja drugih, naći kompromis, doneti neki zaključak, je plodonosan razgovor za obe strane.

Osuđivati može samo institucija pravne države.

Čovek je potreban mišljenja i iskustva drugih ljudi. Sa tim sebi potvrđuje ili shvata gde greši. Niko se ne ljuti ili vređa kada mu se iznosi svoje mišljenje za recept nekoga kolača i to iz prve prihvati, promeni svoj dotadašnji recept i shvati zašto mu do tada nije bio kolač tako dobar kao susedin. :) karikiram.

Zašto, kada su u pitanju neki osobni "problemi" vezani za život, a u razgovoru ili članku izneo svoj "problem", zašto čovek misli da ako mu neko iznese svoje mišljenje, a prošao kroz istu situaciju (tu nijanse nisu toliko važne) zašto ne može da razmisli o tome, da promeni svoje eventualne pogrešne poteze, već automatično odbija, postavi gard protivnapada i misli da ga neko želi na silu menjati.  Zašto se upire pre nego je razmislio? Ne daje neko svoje mišljenje u nekom  društvu, tek tako. Ne tvrdi da je u pravu jer u krajnjem slučaju ono što je za nekoga dobro ne znači da je i za drugoga, a često se dogodi da je iznošenje nečijega iskustva napad na onoga sa kim se razgovara. Osuda !? Pa nije li isto osuda neke osobe iz javnog života kada se izjašnjava o njenom radu, potezima koje povlači, a zna se da nije uredu. A ne zna se pod kakvim okolnostima i zašto je to uradila? Ovo se odnosi na komentar Magicusa, pod člankom "Pismo" u 18,45h 2.11.2012 g.  (vidiš magicus,naučio si me reda) Redakcijo apsolutno se slažem sa vašim načinom vođenja, to sam više puta napisala, a moja "majušna" primedba je bilo razmišljanje, shvatila sam i tu da ste u pravu i verovatno kada bih ja imala portal bih i to prihvatila inače bi bila sama na njemu :)

Nisam u životu u živo protiv nikakva izolacije ljudi, ignoriranja, jer to su ponižavajući odnosi do čoveka. To sam shvatila da nije dobro, još davno kada mi je pročitana i protumačena priča o crnom pačetu. A potrebno je nekome ko svojim delovanjem remeti druženje, reći otvoreno, jer on to ne oseti. neće odmah doći do promene, a vremenom sigurno. I takvom čoveku je to, ne tražena pomoć. A ako ni posle toga nema rezultata, ne ignorirati ga, ali zadržati svoje mišljenje i piti sa njim kavicu. 

(a pro po kavice. Pročitala sam u virtualnom pravilu da nije lepo nuditi kavicu želeti dobro jutro svakodnevno, glazbu,...jer nismo intimno društvo. Od danas nema kavice. Kuhajte si sami :) naravno šalim se, a i za razmisliti mi je jer sam vas silovala sa kavom :)

Na magicusu sam protiv baniranja, sve do tada dok nije nešto protivzakonito i podleže njemu. Ovde se koliko ja znam to nije dogodilo. Tračarije, zlobice, svađice, nadmudrivanja...to je sve sastavni deo neke udružene skupine. Pa i tu ima granica do koje se može, (i to piše u virtualnom ponašanju)  Ljudi smo različiti, razno doživljavamo jedni druge. A zato smo tu, da nejasnoće razjasnimo jedni drugima i nikako ne ostaviti nešto ne dorečeno, jer vuče se i vuče. ako nam je stalo do druženja.  Nemam nikakav problem da priznam svoju grešku u delovanju i razmišljanju ako shvatim i većina mi to govori. Trebalo mi je dosta vremena i shvatila sam neke stvari. I to ne smatram osudom, već dobronamernošću svih.

Nisam osetila da me ovde neko osuđuje. A vidim da moje kazivanje drugi doživljavaju kao osudu. Da, različito doživljavamo. I moji bezbrojni komentari nikada nisu bili osuda, već iskustva. Zašto sam to radila na takav način? Zato što kada sam  u nekom "zatvorenom" krugu poznanika i diskutira se o nekoj temi i iznosi svoje iskustvo iz života, iznosim i ja. Istina u virtuali je to teže, zato što se ne vidimo, što razgovor između dve osobe često ne teče kontinuirano, često se skrene sa teme i razgovor se završi u nezadovoljstvo obe strane.

Zaključila sam na osnovu vaših komentara, odnosa do mene, da sam prešla preko granice kulturnog dijaloga, jer mešanje u baš svaki članak i diskusiju nije kultura. U odbranu sebe :) mogu reći da je to bila možda posledica moje ipak samoće. najverovatnije  verbalne neizživljenosti života u živo prekinjeno zbog raznoraznih okolnosti i mojih emocija zbog toga, o kojima ne želim pisati, a koja kad tad izbruhne iz čoveka. Eto meni je ovde eruptiralo na način, da sam prekoviše gagala. Zadržanost, gušenje sebe ipak nije dobro, i treba se otvoriti, a paziti da ne bude preko mere. Žao mi je stvarno, što sam vas nervirala. 

Uglavnom sam vesele prirode, ponekada žalosna a ne besna...negde sam pročitala da je bes aktivna žalost, a žalost pasivan bes. Hm!

Sa ovim završavam članke ovakvoga tipa, kometniranje, o meni, drugima, "osuđivanju", pametovanju, nadmudrivanju, iskustvima koja nisu bila zlato a nisu ni za zanemariti jer su bila iskustva obične žene, supruge, majke, ćerke, sestre, radnice, a nije za zanemariti ni lavice (majo :) koja je život doživela tako kako ga je doživela.

Aleluja!