Jutros kada sam obavila malu obavezu današnjeg dana, svratila sam u gradski park. Nežna toplina Sunca, suho lišće raznih nijansa jeseni, mir, retki prolaznici, učinili su da osetim lepotu tog godišnjeg doba. Imala sam osećaj, da je sve nekako uredu i zadovoljna svratila u obližnju Crkvu.

Nisam kao po običaju kupila onoliko sveća koliko je onih meni ljubljenih duša napustilo ovaj svet.

Kupila sam jednu i u mislima na njih, i sve umrle za koje znam, o kojima su mi pričali moji poznanici ili ljudi sa kojima sam posredno i neposredno vezana, upalila zajednički plamičak, kao spomenak, i pozdrav sa ovoga sveta.

I u Crkvi me nije napuštao osećaj da je danas lep dan. čak nešto posebno, a ne znam zašto. Da li su mi danas zvezdice naklonjene, da li je to instikt, za nešto što će mi se dogoditi u budućim danima, ili je samo trenutni osećaj? Bilo kako bilo provela sam dva lepa sata.