Materijalno nije važno - važno je duhovno

Došao je čovek do tog zaključka, onda kada je ispunio sve svoje želje po materijalnim dobrinama. Zasitio se svega a opet nije osetio zadovoljstvo "ono nešto", za koje zna da postoji.

Kupovao kuće, opremao sa puno pažnje, nagurao stvari toliko da se jedva kreće po domu; kupio auto, pa još jedan; u ormane obesio toliko krpa, da kada treba da se obuče mora peglati; tepihe, zavese, dvosede, trosede, skupljače prašine; kupio turbo usisivač. U frižidere i zamrzivače, nagurao da nema šta nema; dobio je i pride: holesterol, šećer, visok pritisak, stres.

Osetio je da nešto nije uredu. Pitao raspitivao se, i dobio odgovor da ne živi zdravo. Polako, polako počeo je drugačije razmišljati i brinuti o sebi. Osetio je promenu na bolje pa se počeo hvaliti, pričati drugima, i prenosio iskustvo kako i šta treba, da bi čovek dostigao zadovoljstvo. 

E, opet nije dobro.

Kada je nastala ekonomska kriza i ponuđen mu je skromniji život, kada je kupovna moć opala, kada si više ne može kupiti novi auto, kuću, stan, krpe, svakojaku hranu...polako zaboravlja, da materijalno nije važno, da mu je "skromna" hrana dovoljna, da besplatno može gledati izlazak sunca, da može u muzej, trim stazu, teretanu, štrikati, slikati, pisati pesme, ići u crkvu,...i počeo je kukati. Kuka, ne onaj koji je i do krize imao jako skroman život a zadovoljan. Kuka najviše onaj koji je imao, a u novije vreme kao "brinući" za one koji ne kukaju. 

Nije savladao lekciju i nije ostvario "ono nešto", koje imaju oni koji ne kukaju, koji su prihvatili život takav kakav je, a lep je.