Život u gradu i višestanbenim zgradama "juče" i danas.

Nekada se je useljavalo u zgradu dok su još majstori obavljali svoja zadnja dela. Dovozilo se na raznim prevoznim sredstvima ormani, stolice, kuhinjski sto, šporet, zidni sat u drvenoj kutiji sa klatnom ili kukavicom. Ikona ili neka druga sveta slika, relikvija, koja je bila i prvi predmet unešena u novi stan. Uokvirena retuširana slika sa venčanja, zipka u kojoj više dete ne spava, radio, bicikl ko je imao, i u plahte zavezane u cule, ostalo. Ljudi i deca su bili veseli, jer su dobili lepši, moderniji krov nad glavom. Na prozorima heklane prelepe zavese, koje je baka ili mama za useljenje u nov stan bockala heklicom dugo. Ponekada se je samo pričalo, da bi trebalo kupiti nešto novo i na tome uglavnom i završilo.

                      

Danas, dok inspekcija ne izda dozvolu, potvrđenu od desetine stručnjaka nesme se ni prići zgradi. Narandžasta traka je rampa. A kada su svi pečati na svom mestu i uklonjena traka, ne useljavaju se odmah svi budući stanari. Prvo dolazi ekipa majstora svih profila. Zidari, električari, vodoinstalateri, keramičari...jer nije dobro kako je arhitekta projektovao. Ruše se zidovi između soba, a tek posle ustanovi da je zid nosilni pa se ponovo zaziđuje. Razbijaju se pločice u kupaoni, jer nisu po ukusu; premeštaju se radijatori, menjaju rozete na plafonu, bor mašina buši i gde se sme i gde ne, zidovi se pretvaraju u ementaler sir....oprema se dovozi u zablindiranim kamionima, sa ispisanom firmom proizvođača; nameštaj u najlonu. Na prozorima zavese iz inostranstva, a mamine u nekoj ladici požutele jer nisu In. Na parkiralištu nema marke automobila koje nema. Nema veze što je oprema na kredit, a auto na lizing. jedanputa se živi, biće već nekako :)

                         

Nekada su tate odlazile ujutru na posao, a mame ostajale doma, da otprate decu u školu, odu na pijacu, spreme ručak, dočekaju decu i njihovog tatu. Oko dva sata popodne, osetilo se je da će tata doći i da će se tek onda moći ručati.  One retke porodice, u kojima su radili i mama i tata, poveravali su decu komšinici na čuvanje, a samo retki odvodili u jedno jedino zabavište (vrtić) u gradu. Kada je tata doneo platu, uznemirilo se je kućanstvo. Očekivala se je neka majušna dobrota; Ratluk, Negro ili Bronhi bomboni i  samo jedan, eventualno dva, da bude i za sutra, ali samo posle ručka.

                          

Danas, mame i tate idu na posao, decu u vrtić  ili školu, koji svaki kvart ima. Mama iz službe "odmorna" u trgovinu, na ramenu torbica (praktično) da može u obe ruke vreće; ako kiša pada snalazi se sa kišobranom kako zna i ume. Tata, "odmoran" u gradskom prevozu ili autu u stojećoj koloni gleda na sat, da do pola pet stigne po dete. Ko stigne pre doma čeka onog drugog. Kada uđe mama u stan, prvo se raspakuju vreće. Svako traži ono što želi naći. Mljackaju se čipsi, kikiriki, medeno čokoladno srce, otvara pivica,...Skuha se večera. Mrckeljaju deca hranu jer nisu baš tako ni gladna, ostaje hrane u tanjiru koja završi u ekološkom kontejneru. Nije bačena uzalud.

                        

Nekada su se deca igrala na dvorištu pred zgradom od jutra do sutra. Iznosile se igračke, ko je šta imao. Sedelo se na travi, zemlji, ili na deki koju je mama iznela. Obično je to bilo pod nekim drvetom malo dalje od odlagališta za smeće, a oni to nisu ni primetili. U jesen pod drvetom su se zatrpavali otpalim lišćem. Mame su donosile namazan kruh sa mašću i alevom crvenom paprikom, ili kada je pržila luk za neko jelo umočila kruh, da bi topli komadići luka ostali na njemu. Ta užina im je bila delicija. Mačke i mačići koji su imali stan u podrumu, i bili puni buva, motali se  oko njih i čekali svoj zalogaj kruha. Tajno i retko se igralo i doktora a o tome deca nisu pričala doma niti između sebe. Zaneseni igrom zalutali su ponekada u neku susednu ulicu; mame i tate bez panike tražili, tražili ih, i našli. Bilo je grdnje, poneka batina. Jedno vreme se nije "lutalo", a kada se pljuska zaboravila, ponovo. Najviše su se radovali kada je čika Janoš, koji je imao bicikl, posle svoje ćerke, vozio decu iz dvorišta, samo jedan krug oko zgrde.

                         

Danas su dvorišta uglavnom prazna. Travnjaci pokošeni, drveća studiozno izfrizirana, ne daj bože da je lišće ispod. Mora se pograbiti, jer zvaće se inspekcija za uređenje okoline. Kontejneri za smeće zablindirani. Staklo u jedan, kartonska ambalaža u drugi, papir u treći, bio otpadci u četvrti. Parkiralište puno. Parkirani u strogoj liniji. Koliko god da je prostora uvek ga je premalo. Zanimljivo, a boksova toliko koliko je stanova i još malo više, isplanirano unapred? Lizing! :)  Ponekada kada nisu u vrtiću ili školi (a danas su celodnevni) izađu deca, igraju se nekih drugih igara, a sa mobitelom u ruci budu pozvani da se vrate doma, jer treba jesti. Ako je vaspitačica rekla, roditeljima da je dečačić pipnuo curicu, legao na nju u igri, poljubio je iz čisto informativnog  prirodno normalnog razloga, eee treba konsultirati psihologa, da slučajno ne bude traume za curicu, a dečačić postane nastran. I danšnja deca imaju pse i mačke, ali oni su sterilizirani, nafrizirani, naparfimisani i nemaju buva. Na sreću veoma retko a dogodi se, da dete nije vidno sa balkona ili prozora, jer je otišlo da vidi kako je u drugj ulici i nema ga jedno vreme, Alarm! Policija! Radio objavljuje! Policija stiže sa rotirajućim svetlom. Uznemiri se kvart. Izlaze komšije na dvorište.... Kada se dete vrati, roditelji odahnu odu doma i počne verbalni psihološki tretman. Trgovina decom, silovanje, uzimanje organa, pazi ne veruj nikome. Počeli su ljudi sumnjivo gledati u komšiju ako mu pomiluje dete, da mu bombonu.

Nekada je nedelja bila dan kada je bio bolji ručak; posle ručka kolači; deca na dvorište, jer mama i tata odmaraju. Nedelja je bila dan kada je rodbina ili mamini i tatini prijatelji sa decom dolazili u goste. To je bila posebnost i  veselje, a sa rdošću pričalo drugoj deci kako će im doći bratić ili nećakinja u goste... Nije svako imao radio, a pošto su nedeljom bile nogometne utakmica, onaj ko je imao  stavio ga je na prozor, da i komšija čuje rezultat. Uveče su se slušale obavezno vesti. Tada su deca morala biti tiša. Tata, mama po neki komšija, uglavnom su nešto šaputali, ali deca nisu razumela.

                          

Danas, nedeljom, ne malo puta deca i roditelji ručaju u marketima, birajući od 60 vrsta jela :) i pitaj boga koliko vrsta kolača, šta će se jesti. Ako nema salvete, uzdignutim prstom se zove konobar. Posle jela mama i tata nervozni umorni. Kod rodbine sa kojom se je ne retko posvađano ili se baš i nije u neki dobrim odnosima ne ide, ako se ne mora. Mora se samo na sahranu :) Radio, kasetofon, cd, dvd, video rekorder, tv, svako svoje u svom stanu. tv nije dobro gledati, glasna muzika šteti, dvd cenzura.... I danas se slušaju vesti, a komentariše na sav glas: banda lopovska, da im nanu naninu, barabe, biće rata, kataklizme, ptičije gripe, lude krave, pandemija, neće biti mesta u bolnicama, čipiraće nas, gotovi smo! Ne diskutira se i utiša se radio kada objavljuju; da je izložba narodne rukotvorine, sajam cveća, da je grupa mladih harmonikaša osvojila nagradu na takmičenju...                           

I tako dalje i tako dalje.

I pre i sada bez obzira na sve, život ima svoje čari. I onda kao i sada, bilo je nesretne dece, nesretnih ljudi, sretne dece i ljudi, imućnijih i siromašnih. Pretio je i onda sistem, bila "čizma" a ima bitne razlike za čoveka. Pre se je imalo mnogo manje, bilo sa tim zadovoljnije, opuštenije se je živelo, jednostavnije, a i pored sistema takav kakav je bio bez straha za većinu. A danas se živi svakim danom sa sve većim nezadovoljstvom, svakodnevnim pretnjama, opravdanim i  neopravdanim, istinitim i lažnim informacijama, i sve više usađuje čoveku strah od života.