“Pri­šla je bo­ja­žlji­vo, ko­rak po ko­rak, pred drev­no sta­blo ko­je se nad­vi­ja­lo nad njom. Na svi­je­tloj su se ko­ri na­zi­ra­le tam­ni kru­go­vi, kao sto­ljet­ne oči, na­gle­da­ne i tu­ge i ra­do­sti. Gle­dale su u nju. Ob­u­ze je strah, ja­san i hla­dan. Pe­njao joj se uz le­đa i vrat. Ču­la je sr­ce ka­ko lu­pa, kao da joj tra­ži da ga pu­sti iz gru­di. Za­žmu­ri­la je sva u drh­ta­ju, i pu­sti­la još je­dan ko­rak. Već je di­sa­la u ko­ru sta­bla. Sva­ki da­mar se na­peo u njoj dok je di­za­la ru­ku da za­lu­pa u tvr­do dr­vo.

Utom se is­pred nje po­di­že stra­šna vri­ska i njoj sva krv po­bje­že iz ti­je­la. Noć­ne pti­ču­ri­ne  na­slu­ti­le su mrač­nu ra­bo­tu, pa su iz sveg gla­sa za­klik­ta­le u bli­jed mje­sec da je po­zdra­ve. Emi­li­ja opet di­že ru­ku i zglo­bo­vi­ma pr­sti­ju, kao da ku­ca na ne­či­ja vra­ta, do­dir­nu dr­vo. Je­dan­put, dva­put, tri­put. Tu na pra­gu ono­stra­nog, za­tra­ži­la je na­zad svog si­na. Nje­go­vo je ime po­tom iz­go­vo­ri­la. Je­dan­put, dva­put, tri­put.

 Sve je u tom tre­nut­ku utih­nu­lo. I pti­ce, i vje­tar u li­šću sta­ba­la. Kao da je od­jed­nom iz­gu­bi­la sluh, na­đe se u gu­stoj ti­ši­ni sa­ma sa drev­nim dr­ve­tom pred so­bom. Ta­da za­ču sla­ba­šan šum u dr­ve­nom zi­du is­pred. Pr­vo šu­šta­nje li­šća i sla­ba­šno krc­ka­nje gran­či­ce, po­tom ka­men što se dro­bi pod ne­či­jom sto­pom. Taj je šum po­sta­jao sve gla­sni­ji, kao da ne­ko ide pre­ma njoj. Sve bli­že i bli­že. Strah ju je ve­zao, ali ipak sku­pi sna­gu i okre­nu le­đa dr­ve­tu. Ko­rak­nu­la je la­ga­no i pu­sti­la sto­pe da te­ku sta­zom ko­jom je do­šla. Iza se­be je već ja­sno ču­la ne­či­je sto­pe. Su­ze su joj se sli­va­le niz obra­ze, što od tu­ge jer ni­je smje­la da se okre­ne, što od ra­do­sti jer je zna­la či­ji je ko­ra­ci pra­te.”

Ninoslav Mitrović – Odlomak iz nove zbirke priča strave i užasa Gluvo doba, koje su inspiraciju našle u domaćoj mitologiji i narodnim predanjima.

www mudre misli com