- Kome pripada nakon SMRTI, ono što se u našoj unutrašnjosti razvijalo kao mišljenje, kao osećanje ? Ovo pripada svetu. Onako kada gledamo na svoju smrt, tako svojim astralnim telom i svojim „Ja“, gledamo na ono što se utkalo u svemir. Dok smo za života na zemlji sve to doživljavali unutrašnje, iza smrti to nam je spolja, – onako kao što ovde gledamo zvezde, planine i reke. Dakle, šta je pored onoga kao brzinom munje postalo od našeg fizičkog tela, gledamo u svoje DOŽIVLJAJE što se pripojiše svemirskoj „građevini“. Sad se pripojeno ogleda u astralnom telu i Ja, isto onako kao što se spoljašnji svet ogleda u našim fizičkim organima za vreme života na zemlji. A tada dobijamo nešto što ćemo u spoljašnjem –više fizičkom otisku- imati kasnije za vreme „JUPITER – doba“ (sledeća inkarnacija Zemlje), to dakle nastaje otuda, što je posle SMRTI naše etersko telo – biće po prvi puta izvan nas i deluje na nas. To delovanje jeste duhovni, slikoviti utisak na nas ali već i tada kao skica za ono što ćemo tek na Jupiteru imati kao: „Duhovno Ja“ (peti ćlan) . Otuda sad imamo samo: astralno telo, Ja i Duhovno Ja. Kao što je poznato, astralno telo ostaje još neko duže vreme nakon smrti onakvo kakvo nam beše dato za života na zemlji. Ostaje tako stoga, što je protkano svime što je jedino zemaljsko (ljudsko) i ne može odmah to iz sebe izvaditi.
Tada smo u vremenu u kome se potpuno oslobađamo – ostavljamo ono, što je zemaljski život učinio na našem astralnom telu. Stvar je u tome, što doživljaji koji potiču od nas i zahvataju naše astralno telo, doživljavamo zbiljski samo polovično. Da rastumačimo to jednim primerom: – Nekome smo uputili neke RĐAVE reči i on to oseća sa bolom. Tom prilikom mi osećamo jedino: zašto smo mu te reči uputili. Dakle druga polovina utiska nije u nama, već u onom delu koji radi toga oseća bol. E, sad kada iza smrti proživimo svoje doživljaje na Zemlji “unatrag” – u obrnutom pravcu, onda proživljavamo i te utiske. što smo ih drugima učinili. U takvom obrnutom pravcu, proživljavamo učinke naših MISLIi – naših DELA. Pa kad tako „unazad“ dođemo do svog rođenja, onda smo postali zreli da od svog ASTRALNOG tela ostavimo ono, što je u njemu prožeto zemaljskim. To nas tada napušta, a time nastupa novo stanje. Sve dotle nas je ono, držalo vezano za zemlju. Reč „napustilo“, nije izraz koji potpuno odgovara ali u jeziku nije stvorena za to pogodna reč. Potom je čovek, potpuno izbavljen svega zemaljskog i živi u pravom duhovnom svetu (sve se to događa posle Smrti).

- Zatim se ulazi u nov doživljaj. Ostavljanje Astralnog tela je samo jedna strana, dok sa druge strane osećamo se kao unutrašnje prožeti Duhom; osećamo se da smo tek sad potpuno u duhovnom svetu – duhovni svet izronjava iznutra. Pre to bejaše spoljašnje, gledanje svemira i svog eterskog tela u njemu utkanog. Sad se on doživljava iznutra. Pa ako slika za ono što će čovek imati tek na “VENERI” u fizičkom otisku, pojavljuje nam se u slici u unutrašnjosti našega Ja: “Životni duh” (šesti ćlan) . Otuda se sad sastojimo od: duhovnog ja, životnog duha i Ja. Onako kao što se snoliko osećamo od rođenja do pojave svesti u detinjstvu- od vremena kad počinju uspomene – sećanja, tako je naš život u onom postanju, što traje od izbavljanja od astralnog tela (mada svesniji i više svestan od zemaljskog života) u odnosu prema „onom“ životu, što počinje rastankom onog astralnog koje je vezano za zemaljski život. Od tog vremena zadržavamo samo ono, što nas unutrašnje ispunjava. Od tog vremena smo duhovi među duhovima.
-Ali sada nastaje jedno još važnije i bitnije iskustvo.Za vreme života na Zemlji, osim doživljaja mi se i UMORIMO – trošimo. Premda sa spavanjem nestaje umora- tačnije rečeno- više radi mirovanja za vreme spavanja, nego li samim spavanjem, ipak je vraćanje u stanje ravnoteže –u stanje odmora- samo delimično tj. ono je nepotpuno. Jer znamo da se životom trošimo,- tj. starimo, da naše snage opadaju. U jednom opštem smislu postajemo umorni. A kada čovek postaje stariji, onda zna da se sve ne može izravnati sa spavanjem. Pa sad da postavimo pitanje: Zašto nam bogovi ostaviše to, da sve više postajemo umorni? – Za naš zajednički život, taj umor i trošenje ima velikog značaja. Pre ćemo ovaj pojam umora i trošenja morati shvatiti u zemaljskom smislu, no što smo u životu navikli.
- Ponajbolje će se dobiti pojam o tom umoru, ako pretpostavimo ovo: – Upitajte nekoga: – „ Šta ti znaš o unutrašnjosti tvoje glave“? Odgovor će moći dati verovatno samo onaj koji ima glavobolju, on će odgovoriti da ima nekakvo znanje o unutrašnjosti svoje glave. Samo onaj dakle koga boli, oseća unutrašnjost svoje glave, dok drugi žive van nje pa to ne osećaju. Svoje ORGANE osećamo samo onda , kada nisu u redu – bolesni. Međutim golim osećanjem veoma malo znamo o svojoj unutrašnjosti. tačnije rečeno mi imamo jednu opštu osetljivost svog fizičkog tela, ali ta osetljivost je jača, ako nešto nije u redu. Ko je nekada imao jaku glavobolju, taj zna mnogo više o unutrašnjosti svoje glave nego li anatom. A kada u toku života postajemo sve više umorniji, osetljivost naše unutrašnjosti postaje sve jača. Razume se, ta osetljivost jeste samo prostorno- unutarnje u telu.
Ukoliko životom umor raste, utoliko se u nama pojavljuje staračka nemoć. Naš se život sastoji u tome, da postupno osećamo fizičko. Ono se u nama sve više stvrdnjava. Čovek bi tek onda mogao osećati, koliko je ta osetljivost jaka, ako bi se u nekom trenutku osećao kao dete koje brekće od zdravlja, pa odmah zatim kao starac od 85 godina, kada su udovi postali lomljivi. Tada bi se mnogo više osećalo i zato zahvaljujući tome, da je taj proces tako polagan, ne opaža se to umaranje. Tokom umora, nastaje u nama jedno unutarnje osećanje, neko divno znanje o čudnoj građi naših unutarnjih organa. Stičemo znanje da nam srce posustaje, a to znači da nam je utkano znanje: kako je srce sagrađeno iz svemira. Želudac nam se umara – a njega slabimo najviše time što ga kvarimo jelom. Ipak nam se za vreme slabljenjem želuca utkiva slika mudrosti svemira: kako je želudac sagrađen ? Ukratko nastaje u slici koliko je naš unutrašnji organizam uzvišen, kako je čudno sagrađeno to silno umetničko delo – Čovek ? Pa tek onda to postaje živo, kad napustimo onaj deo astralnog tela koji je vezan za spoljašnje, – za zemaljsko. A to je ono što nas ispunjava kao viši član tj. „životni duh“, što sad u nama živi: to je mudrost o nama samima, o čudnoj građi naše unutrašnjosti.
- A sad počinje doba, kada mi na određeni način utvrđujemo ono što nas ispunjava kao “životni duh”, sa onim što se pre utkalo u svemir kao etersko tkanje. Sad radimo na tome: upoređujemo kako jedno drugome odgovara, pa u slici gradimo sebe kao čoveka, kakav treba postati u sledećoj inkarnaciji. Tako počinjemo – kada se postupno udaljavamo svojim životom od tzv. “svetske ponoći”, kao što to možete naći u jednoj od mojih misterija tj, „Buđenje duše“. Iza svemirske ponoći nalazimo se u radu, što prolazi u tome, da mi učestvujemo u stvaranju sveta na unošenju onoga, što ovde uživamo. Za vreme života – između smrti i novog rođenja – sarađujemo u božanskom stvaranju. Na tome šta je cilj bogova, smemo sarađivati jer bogovi (Božanstva) postavljaju čoveka u svet, smemo se pripremati za sledeću inkarnaciju.

Pri tome se odigravaju ne samo procesi, koji znače za nas nešto egoistično već i svi mogući procesi. A to nam proizilazi iz sledećeg. Ako nekome uspe, da ovaj čudni proces doživi „duhovnim gledanjem“, taj će videti da je ovaj proces mnogo viši od onoga kad se zima i leto smenjuju; kad se sunce rađa i zalazi – dok tamošnji rad – vodi napokon do našeg re-inkarniranja u zemaljsko, ali kao silan nebeski posao značajan za celi svet. Još se nešto pojavljuje onome ko gleda taj rad. Vama će svakako biti čudno kada ovo kažem, ali više tajne moraju za fizičko-čulno gledište čoveka, izgledati čudnovate. To što nam se sad pojavljuje u našoj duši, mora nas potresti. a koliko nas više potresu, utoliko je bolje. Jer ove stvari ne treba da deluju suho (suvoparno) na našu dušu, njima se treba steći duševni utisak o veličini i uzvišenosti božansko – duhovnog sveta. Ako duhovnu nauku (Antroposofiju) ne bi tako primili tj, ako ona ne obuzme celog čoveka, tada bi se rodili obezglavljeni – rodili bi se bez glave-! Jer građu GLAVE mi ne možemo načiniti i preko svekolike svoje mudrosti. Ljudska glava je svojom strukturom, tako uzvišeni otisak SVEMIRA, da čovek i sa onim što mu je utkano kao mudrost života, nju ne može pripremiti za sledeću inkarnaciju; tu moraju sarađivati sve “Božanske hijerarhije”. U glavi, koja je namerno „provrtena“ i donekle preobražena lopta, tu se nalazi zbiljski mikrokosmos, zbilja otisak velike svetske lopte. U njoj živi skupljeno sve što živi napolju u svemiru. U njoj deluju zajedno sve što može delovati – raditi u raznim hijerarhijama. A kada počnemo graditi iz svoje mudrosti (koja se sakupila umorom-trošenjem našeg organizma) našu sledeću inkarnaciju, u tu delatnost zahvataju sve hijerarhije, da bi otelovili ono što će postati naša glava, kao otisak svekolike božanske mudrosti.
Dok se sve to zbiva, na zemlji se priprema generacijama naša fizička linija nasleđa. Isto onako, kao što zemlji predajemo samo ono iza svoje smrti, što je došlo od zemlje, tako dobijamo od roditelja i praroditelja samo ono, što je na nama zemaljsko. A to zemaljsko je na nama, samo spoljašnji izgled u tom zemaljskom. Tu je utkano sve što smo sami satkali na opisani način i ono što tka hijerarhija bogova (sva), pre nego što začećem dođemo u vezu sa onim čime se odevamo „odevamo“- stavljamo ovoj kad stupamo u fizički plan.
- Rekoh, ukoliko više primamo ovog uzvišenog znanja u naše osećanje, utoliko bolje za nas. Jer zamislite samo, da živeći u materijalizmu nemamo ni traga znanja : da celokupna hijerarhija bogova, primenjuje svoj rad na formiranju naše GLAVE, da formira ono što je duhovni temelj naše glave, da bi smo mogli uopšte postojati. Shvatimo li to u smislu duhovnog znanja, onda će se takvo saznanje prožeti osećanjem zahvalnosti, prema celokupnom Svemiru.
Otuda valja sve što primamo duhovnim znanjem, da nam trajno i sve više uzdiže naš osećajni život. Ukoliko primamo sve novije i novije delove duhovne nauke, potrebno je pojačavati osećanje za poštovanje o tajnama sveta, koje na kraju vode u tajne čoveka. U toj jasnoj toplini našeg osećanja, leži u istini pravi napredak duhovne nauke.
Još nešto moram spomenuti, kao dopunu sadašnjeg celokupnog promatranja. U fizičkom svetu, od najranijeg detinjstva svojom potpunom svešću doznajemo ponajpre svoju majku, zatim postupno i druge ljude. Kada se uživljavamo u fizički svet, verujemo da upoznajemo sve nove i nove ljude. Tako i jeste za našu fizičku svest. Iza prolaska kroz “dveri smrti” nalazimo se u realnom – zbiljskom odnosu, prema svima onim dušama sa kojima smo bili bliski u životu. One se ponovo javljaju našem duhovnom pogledu. One duše koje su nam bile bliske za vreme života na zemlji, a pre prođoše kroz dveri smrti – njih nalazimo ! Reč „nalazimo“, je doduše skovana za fizičke odnose, ali onaj doživljaj, pristupa duše – duši, može se označiti kao: nalaženje. Samo što se to nalaženje duša, što su pre nas prošle kroz dveri smrti mora tako predstaviti; da se dušama pristupa u neku ruku obrnutim načinom, nego što se ljudima prilazi na fizičkom planu. Npr. ovde na zemlji se ljudi najpre sretnu fizički- izvanjski, pa se postepeno upoznaje njihova unutrašnjost; njihovo unutrašnje razvija se tek našim uživljavanjem sa njima. Dakle, sve što kod čoveka doživi njegova unutrašnjost, razvija se tek iza naše vlastite unutrašnjosti. Kada čovek prošavši kroz dveri smrti, naiđe na duše koje su pre njega prošle kroz dveri smrti, najpre saznaje: Da se tu nalazi dotična duša. Oseća je, zna da je ona tu, ali sad mora predati celu svoju unutrašnjost, prvom utisku, koji je kao naj apstraktni utisak. Dok na zemlji jedan čovek mora dopustiti da drugi na njega deluje, tamo se mora svoja unutrašnjost odati i čovek mora sam da izgradi sliku (imaginacija). To što čovek ima da gleda, mora postepeno izgraditi. O tom iskustvu duše iza SMRTI, možemo dobiti predstavu da to ne vidite već samo shvatate, pa pošto obuhvatite shvatanjem, stvarate sliku o tome. Zato morate biti unutarnje delatni, da bi ste stvorili sliku duše, koju susrećete: -Ovde srećemo neku dušu … Koja je to duša? To je duša prema kojoj sam imao osećanje sina prema majci – to se sad pojavljuje u vašoj duši. Sad počinjete osećati: sa ovom dušom mogu doživeti sebe. Tada gradite sebi duhovni oblik. Postajete aktivni u tome i to dovodi do slike. A time, što zajednički morate izgraditi „duhovni lik“ već ste zajedno sa UMRLIM- pre no što ste sagradili duhovni lik. Tako ste zajedno sa svima onima sa kojima ste zajedno bili u životu, tj. doživljavate ih u njihovom svetu. Vi ih morate naći ako se probudite dotle, da možete gledati.

 
Drugačije je sa dušama, koje su ostale još na zemlji. Za njih nije potrebno da duše sa“ one“ strane prvo sačine sliku, već ih kao sliku doživljavaju- jer su već na Zemlji imali sliku o njima. U tu sliku koju umrli imaju, može se utkati ono što je za umrle duhovna HRANA, koja ih greje. To činimo onda kada svojim mislima, svojom trajnom ljubavlju prema njima, sećanjem na njih stvaramo sliku, ili im vršimo saopštenja tihim glasom, kao što je rečeno u duhovnoj nauci. Poznato nam je da u duhovnom postanju u kojem živimo, sudeluju LUCIFER i AHRIMAN. U bibliji je Lucifer simbolizovan sa “Zmijom na drvetu” . Fizička zmija, kako se danas doživljava i kako je slika današnji slikar- u raju- nije pravi Lucifer, već samo spoljašnja slika. Pravi Lucifer jeste biće, koje je zaostalo u razvoju na „Mesečevom dobu“ razvoja. Ono se ne može gledati na zemlji, među fizičkim pojavama. Ako bi dakle slikar hteo slikati Lucifera, morao bi ga shvatiti kao etersku tvorevinu – to shvatanje moglo bi se postići jednom vrstom vidovitog – unutrašnjeg gledanja. Onda bi se videlo da Lucifer nema nikakvog sudelovanja na našem organizmu (ukoliko je organizam potpuno od samog zemaljskog), ali je njegovo delovanje veoma veliko u našoj glavi i u njenom produžetku kroz kičmenu moždanu srž. Otuda se Lucifer mora slikati u obliku glave sa “zmijinim” nastavkom – što se kod ljudi iživljava kroz kičmenu moždanu srž. Dakle, ako bi se slikao Adam i Eva, zatim drvo i na njemu zmija, morao bi za nas staviti samo kao izraz: “Zmija sa ljudskom glavom”. Takvo slikanje postoji kod starih majstora, na primer Bertrama koji je živeo sredinom Srednjeg veka. Po tome vidimo da čovek nije davno, baš tako potisnut sasvim u fizički plan. Nije dakle davno bilo kada je starom vidovitošću gledao u duhovni svet. Iz toga stanja morao je izaći, jer nije bio slobodan, da bi dobio punu slobodu i samosvest mora se ponovo snaći u duhovnom svetu. Otuda duhovna nauka – ANTROPOSOFIJA priprema veoma bitno i značajno: ponovno uživljavanje u duhovni svet. Zato je potrebno stalno održavati poimanje i osećanje, da jedna mala grupa ljudi, koja danas živi u sred materijalističkog sveta a svojom karmom dovedeni do shvatanja najvažnijih zadataka sveta za budućnost; da ta grupa (Antroposofi) svojom duševnošću ima izvesti i ispuniti značajan rad. Bez oholosti, a u smernosti i skromnosti moramo imati pred očima: – koliko je velika razlika između one duše, koja se polako snalazi u duhovnom svetu, i svih onih ljudi naklonjenih spoljašnjem životu, što neće da imaju ni malo pojma o duhovnom. Potrebno je da u nama postoji osećanje, koje će nas poticati da verno sarađujemo u struji duhovnog znanja, do kojeg smo karmom dovedeni.
Spomenuo sam u prijašnjem prevladavanju, da kada čovek prođe kroz „dveri smrti“, pre nego je svoj život potpuno proživeo, njegovo ETERSKO telo nije potpuno iskorišćeno. Etersko telo mladog čoveka, koje bi još decenijama moglo biti delotvorno na fizičkom telu, nije izgubljeno već ostaje lebdeći, predato duhovno- eterskom svetu. Danas u ratu, kad gine toliko ljudi, snage tih eterskih tela sarađivaće – tj. učestvovati na duhovnom razvitku čovečanstva. Otuda, doći će vreme kada će se snage tih eterskih tela, moći upotrebljavati za duhovni napredak ali samo onda, ako na Zemlji budu živeli ljudi, koji to mogu razumeti.
Današnji događaji, imaju svoju duhovnu stranu. Što se oni spoljašnje ispoljavaju u: krvi, smrti i žrtvama, to je spoljašnji izraz za jedno unutrašnje zbivanje, koje treba pravilno – i t a č n o razumeti !!
Predavanje: održao Dr. (Rudolf Štajner) Lajpzig: 1916 godine.
Ps. (primedba prevodioca): Dragi čitaoče – prijatelju, budi iskren i daj komentar na ovaj tekst: Da li si ikada ovako nešto čitao o SEBI… ? (a tiče se svakoga čoveka na Planeti – Zemlji – bez obzira na veroispovest, narodnost ili RASU – ovo važi za SVE… !! Kraj

http://vesnamihajlovicblog.wordpress.com