Sinoć kad se vraćah iz topla hamama,

prođoh pokraj bašče staroga imama.

Kad tamo u bašči, u hladu jasmina

s ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je pusta! Tako mi imana,

stid je ne bi bilo da je kod sultana.

Pa još kada šeće i plećima kreće,

ni hodžin mi zapis više pomoć' neće!

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,

ne šće ni da čuje lijepa Emina,

već u srebrn ibrik zahvatila vode,

pa niz bašču đule zaljevati ode.

S grana vjetar puhnu, pa niz pleći puste

rasplete joj njene pletenice guste.

Zamirisa kosa, k'o zumbuli plavi,

a meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,

al' meni ne dođe lijepa Emina.

Samo me je jednom pogledala mrko,

niti haje, alčak, što za njome crko'!

Umro stari pjesnik

umrla Emina

ostala je pusta

bašča od jasmina.

Salomljen je ibrik

uvelo je cvijeće

pjesma o Emini

nikad umrijet neće.