Više puta dođemo u križ sa razmišljanjem o mnogim stvarima. O tome razgovaramo i tako je najpravilnije.

Tema koja se često pojavljuje, to je razumevanje drugoga.

Sloboda čovekovog razmišljanja i delovanja mora biti neprikosnovena. Ali i ta sloboda ima granicu. Sve je uredu dok čovek ne počne svojim delovanjem da šteti sebi. Kada šteti sebi, šteti bližnjima, okolini, zajednici i kao talasić se širi. Ne postoji niko ko može ispravljati ceo svet. Udruženom voljom možda može i treba. A više će doprineti ako svoje bližnje pokuša prvo razumeti, a posle i reagirati. Da li postoji i jedan roditelj koji svoje dete, partnera, roditelje, prijatelja voli toliko, da bi razumeo njegovo destruktivno ponašanje.

Mislim da ne postoji. Svu snagu i znanje će upotrebiti, da mu dokaže (prava reč) da ako pije ako se drogira, tuče, krade,to su drastični primeri, ali postoje i one malene stvari koje mu remete normalan život, remeti druge, a ne zna. E sada će neko pitati šta je za koga normalno. Znamo svi vrlo dobro šta je a šta ne. 

Razmišljati u smislu da je za takve stvari odgovoran svako posebno, da, ali da treba razumeti i prepustiti...tu se ne slažem. Jer ako bih razumela, ako bi se moje dete drogiralo, da je to njegov izbor, da u tome uživa, a znam vrlo dobro čemu to do konca dovede, onda bih zakazala kao roditelj. Isto bih zakazala kao prijatelj, ako ne bih reagirala.

I ovde je to prisutno. primetila sam na najmanjoj, ne bitnoj sitnici, baš oni koji to teroretiziraju da se svakoga treba razumeti i uzeti ga takvog kakav je, svojom reakcijom negiraju i dokazuju suprotno. Zašto? Da se pokažemo prosvetljenim? Hm!

Kuran: Sura LXI/2...O vernici zašto jedno govorite, a drugo radite.