Jedna od grešaka koju sam napravila kao roditelj, dogodila se kada smo sin i ja ostali sami.Dogodilo se je iznenada, a nas dvoje nespremni za takav udarac.

Hvala Bogu u prvim danima su bili prijatelji, koji su se trudili da ublaže te dane. Ali! svako ide za svojim životom, a ostali nas dvoje, da se probijemo dan po dan, kako znamo i umemo. Takav je život.

Posle šoka, a videvši uplašene, širom otvorene okice moga deteta, zapitala sam se šta i kako napred? Savetovala se sa stručnom službom, razgovarala i razgovarala sa prijateljima, dobro ih slušala, jer nisam bila sposobna da sve sama realno sagledam.

A napravila sam grešku. Iz straha da sina ne pretvorim u "maminog sina" u tome nisam našla ravnotežu. Kada sam se podigla sa tla, reorgnizirala sam naš život. Bio je u nežnim pubertetskim godinama, školarac. Inače je introvertan (na tatu :) a ja ekstrovertirana (na dedu Marka :).

Sa njim nisam mogla sesti i razgovarati, jer u tim godinama smo za njih bedasti, ne žele da im solimo pamet, već koliko sam ugrabila vremena, pričala o onim stvarima koje su značajne za život i koji svaki roditelj govori svom detetu. Razgovori su bili tu i tamo, kada sam znala da će me tri minute slušati. Od puno toga, rekla i to, da ako nešto želi, to mora sam bez ičije pomoći: od sada pa do konca života; da je moja želja i dužnost kao majke da završi školovanje, da se zaposli; da je moja želja, da ostvari svoju porodicu, a da ću poštovati svaki njegov cilj, a da to bude uvek i samo pošteno. Jako sam reskirala, jer sam mu u tim godinama širom otvorila vrata u život. Drugo izbora mi on takav kakav, je nije ni dao :)Drhtala sam duboko u noć ako ga nije bilo. Provodila noći na prozoru, čekajući, a onda brzo u svoju sobu praveći se da spavam. Kada sam znala da je zaspao, prevrtala mu džepove, tražila i najmanji trag onoga što nisam želela da nađem. I nisam našla. Hvala Gospodu. Da sam našla borila bih se. Sa razredničarem sam prvih meseci bila u kontaktu i oboje vodili računa, da je redovno u školi. Znao je, da može uvek da me pita ako je u nekoj dilemi, ali to se jako, jako retko dogodilo. Zatvoren tip čoveka, pored toga Bik po horoskopu. Nisam htela vrteti po nekim stvarima za koje sam znala da ne želi. Neke stvari, koje bi mu po mom mišljenju trebao reći tata, zamolila sam kolegu od muža.  Klasičan sam tip. Nisam bila mom sinu prijateljica, već Mama. I dan danas je tako. Greška? Nije me želeo za prijateljicu.

.................

Za svo to vreme glumila sam heroinu. Sve sam mogla, nikada nisam imala nerešiv problem, svaku njegovu želju se trudila da ispunim. Bio je skroman dečko, ali ponekada ni tu skromnu želju nisam mogla, a ipak sam mu ispunila. Nisam mu govorila o svojim problemima, nikada nisam bila bolesna, i kada sam bila. Nikada nije izostao ručak; ja sam bila ta koja sve može i zna rešiti, a išla preko svog ruba, čije posledice osetim danas.  I? Sa takvim načinom usadila mu lažnu predstavu o meni. Tako da danas kada kažem, da nešto ne mogu, ne veruje. Ipak sam trebala pokazati i onu svoju stranu koja je potrebna za odnos, relacije dete-roditelj. Znam da me voli, a nedostaje mi njegovo suosećanje za ostarelu mamu.

Kada je završio školu, na moje veliko iznenađenje, rekao je da želi raditi i ne studirati. Bila sam žalosna. Prijavio se na odsluženje vojnog roka. Po povratku se zaposlio. Saopštila sam mu, da je vreme da se "raziđemo", da mora zaživeti svoj život i da od mene osim ljubavi, više ne može ništa očekivati. Još je neko vreme živeo samnom, podigao kredit kupio stan, ja mu pomogla koliko sam mogla oko opreme i odselio. Ostvario porodicu.

Sretna sam najviše, jer vidim da voli svoju ženu. Za decu, to je normalno da se voli. Oboje su mladi lepi, i nadam se da će uspeti odoleti svim životnim iskušenjima koja se danas nude. Jer oni vode jedan drugačiji život, od života kakav sam ja živela. Sve je nekako furijasto, materijalno, u isto vreme odgovorno, a stresno. Kada nekada spomenem, da je čovekova sreća u duševnom miru i zadovoljstvu, vidim da nije plodno tlo. Moja greška, jer u ono vreme kada sam mu to trebala usaditi primerom, sama nisam vodila takav život. Nadam se.

Napisala sam im "knjigu" u jednom izvodu o sebi i svom životu, koju će dobiti kada mene ne bude bilo. Nekoliko detalja sam izostavila, među njima i Magicus, hahahahha, jer smatram da svaki čovek ima nešto što je samo njegovo i ničije više.

Zašto sam vam ovo ispisala? Ne sa razlogom japajapaja, već ako može da posluži nekome, kao primer, jedne od grešaka, koju sam napravila kao mama.

Ne praviti se herojem - roditelj. Neka znaju od mladosti, da smo ranljivi i da su nam potrebni.

Što se mene tiče i mog današnjeg statusa-"usamljenog" čoveka, činim i prilagodila sam sve tome, da sam zadovoljna i život vodim tako, da više ne razmišljam o tome šta bi bilo kada bi bilo, a kada naiđu takve misli i za to imam rešenje. Danas je još uvek tako, kako će biti sutra? Pisaću vam i o tome ako budem u svesnom stanju :)