Odnosi iz mog iskustva, iz moga ugla viđenja, jer nisam sposobna toliko, da bih mogla pisati o tim odnosima kao nekolicina ovde ljudi, kojima je to struka ili su nekim višim spoznajama došli do "zavidnosti" vrednog znanja. Iz tih razloga možda ispada japajapaja

Inspiracija za ovaj članak mi je bio današnji razgovor, i Iridin članak: "Iz uredničkog kuta”.

 

Marko Aurelij je rekao:

 

"Ljudi su rođeni jedni za druge, pa ih zato pouči ili ih podnosi."

 

I ja mislim tako, da smo rođeni jedni za druge. Ne mogu poučavati, a nemam potrebe ih "podnositi". Jednostavno mi odgovaraju ljudi i osetim zadovoljstvo kada sam u njihovom društvu. Nemam veliki broj poznanika. Ne zato što ne želim da upoznajem druge ljude, već zato što toliko koliko poznajem zadovoljavaju moje društvene potrebe, a smatram da svaki čovek nosi u sebi sve ono dobro i manje dobro što svako ima.

Ne mogu reći da me neko nervira ili da se ljutim. Jednostavno sam osoba koja kada doživi neko razočarenje, onda me samo zaboli, a uglavnom sam ona koja i kada nije kriva za nastali konflikt, priđe prva sa željom da se odnosi normaliziraju. To imam usađeno od malena. Moja pok. sestra mi je još kao malenoj rekla, da nikada neću pogrešiti, ako svoje osećaje iskažem ljudima, onako kako osećam bez zadrške, bez foliranja, pa i onda ako mislim drugačije ili budem povređena. A moje životno iskustvo je pokazalo da je bila u pravu.

Što se tiče virtuale, delujem isto kao i u živo, jedino  je nedostatak kada se ne čuje boja glasa, nedostaje pogled, a pismenost mi nije neka jača strana.

Došla sam u nemilost nekih članova, i to me boli. Boli me zato što nisam shvaćena onako kako to osećam, pogrešno sam protumačena. Kažu da nije potrebno da me svako shvati. Slažem se, znam i to da smo različiti. No za mene vi niste svako, vi ste moje virtualno, brojno relativno malo društvo, a u tako malenom ne bi trebala ovakva kakva sam imati “problema”. Nije me briga za tamo neke druge ljude, koji se druže na ostalim stranicama, nije me briga vaš privatan život, već razlog zbog kojega smo se ovde okupili i našli zajednički interes. Volim diskutirati na zadanu temu, volim vaše mišljenje, volim kada se “prepucavamo” (ne nađem bolji izraz)  a neprijatno mi je kada se iz toga razvije prava svađa, osobno vređanje. Nekoliko puta veoma, veoma ružno.

Neki od vas su veoma duhoviti, nasmejem se iz srca. Znam odvisno je i od čovekovog raspoloženja. Možda u nekom neraspoloženju drugačije razume, misli se da je upereno protiv njega. To sve razumem. Jedino kada je direktno neprestano ciljano protiv nekoga, i niski nedozvoljeni udaraci. E to me zaboli, bilo da sam ja u pitanju ili neko drugi. Na sreću toga nema puno, a treba se paziti.

 

Normalno je da u svakom društvu, (pa čak i u široj obitelji) postoje određene simpatije, tako i kod mene, a to nikako ne znači da do drugih osetim antipatiju. Jednako dajem svoje mišljenje i “simpatijama” i onima koji to “nisu”.

 

Kada imenujem članove iz bilo kog razloga a komentar je u superlativu, nikako ne mislim da ostali to nisu, već jednostavno tog momenta mi neki ljudi dođu na misao, setim se nekih njihovih članaka i komentara i spomenem ih. Smatram da nismo "deca" i da takve stvari ne treba da smetaju.

 

Nikada nisam pomislila da mi želite slabo. Pa čak i nedavno kada sam imala dosta neprijatnu situaciju. Nisam otišla.   Zabolelo me je, a nisam uzela za slabo. naprotiv rastreznili ste me, da sam sagledala svoj položaj u kome sam se našla, postidela, jer sam nekoga povredila, a po drugoj strani nije mi žao jer sam iskreno iz srca iskazala svoje osećaje.

 

Ostarila sam, većina vas je mlađih, dolazi do generacijskih razilaženja u mišljenju, potrebama, sagledavanj, rešavanju, a pošto mi godine ne uzimaju pravo govora, (barem to :) iskažem onako kako ja vidim i mislim.

U životu u živo delujem u malom krugu ljudi, u virtuali je relativno isto, a tamo gde sam angažirana delujem punom parom :) Mislim o svima vama dobro, želim vam dobro, ne uzimam za zlo ni jedan vaš komentar, ne uvredi me ničije mišljenje, niti mislim da ste istrelili puščicu protiv mene. Jedino  što me zaboli, jer i pored svog razumevanja nisam rendica, a to su niski udarci. Opraštam i to.

 

Ne izjavljujem vam ljubav, :) želim samo reći da ste mi svi dragi..

 

Završi ću sa misli Grigora Viteza:

 

"Domoćiće se ljudi svemirskih meta

I uspostaviti puteve od planeta do planeta

Samo će još preostati da se uspostavi

Najdalji put ovoga veka -

Od čoveka do čoveka."

 

Osećam da mi je to jedno od poslanstva ili sam uobrazila :)

 

PS nije važno da mi komentirate, a drago mi je da ste pročitali.