Vera u Boga mi je stalno na preispitivanju. On to zna. Priznala sam mu i molila za oprost. Kršila sam Njegovu 2.4. i 10. Zapovest.

Moja nesigurnost u Njegovo postojanje je moj i najveći greh. Nadam se da me razume, jer sam osoba koja dok nešto ne vidi ne može biti sigurna. No podario mi je mogućnost maštanja, iluzija, da mi u teškim trenutcima posluži kao štap na koji se oslonim, da mi ne nestane snage i nađem izlaz, dok se moja vera u Njega ne učvrsti. Da tih "iluzija" nisam imala, onda kada sam izgubila ljubav a pogotovo sestru, i nadu da ću je ponovo sresti, verovatno bi mi srce prepuklo. Bol je prošla, sećanje ostalo, a u želju po ponovnom susretu više nisam sigurna. Jer ako nešto postoji, želim nešto novo, umirenije, gde bi mi osećaji do bližnjih bili "normalni". To je Njegova milost.

Vera u Čoveka mi je sigurna i nepokolebljiva. Čoveka vidim, dotaknem. Čak i onda kada mi je srce bilo ranjeno, nisam je izgubila. Bila sam prevarena, a kada me je prošla "ženska" povređenost, uspela sam da povratim poverenje. Jer! kada sam bolje razmislila nisam bila sigurna u sebe, da ako bih ja bila pred nekim moćnim izazovom, da li bih odolela. Kada dođe do nesuglasica, mojom krivicom ili drugoga, imam ugrađenu neku vrstu varovalke, da se brzo oporavim i bez gorkog ukusa u ustima idem dalje, a bez obzira ko je kriv, popravljam naše odnose.  Ljude doživljavam kao deo mene, bez kojih ne bih mogla funkcionirati. To im bez predrasuda i straha, da će iskoristiti moju ljubav govorim. Za mene je najvažnije, da znam da su oko mene, da su tu blizu, pa iako to nisu svakodnevni susreti, niti prijateljstva za koje bih davali jedni za druge ruku u oganj.

Da li neko iz mene crpi snagu za sebe? Da li ja nekome crpim snagu? To sam sa svojim znancima davno na moju inicijativu rasčistila na obojestrano zadovoljstvo. Dogovor je takav, da kada nismo raspoleženi ne silimo se razgovoru ili kafenisanju, šetnjama, formalnim susretima, umarajućim razgovorima itd. već otvoreno kažemo jedni drugima.

Nemam straha da ću biti iskorišćena, prevarena, pokradena. Nikada još do danas mi niko nije ništa ukrao niti u javnom prevozu niti u stanu, ni na plaži, niti me je ko napao dok sam sama uveče šetala.

Tako slično doživljavam virtualu, vas, i sigurna sam, da jednoga dana kada se ovo ugasi, a to je neminovnost, biće to jedno lepo poglavlje u mojim poznim godinama.

Ljudi su bili ti koji su me učinili sretnom, a sada čine, da sam zadovoljna. 

Duboko se nadam da ja Ljude nisam razočarala, inače bih bila nesretna.

A Bog?

On me razume? 

Nadam se.