Dragi svete,

Slobodno mogu da kažem: da, nisam se dovoljno trudila. Nisam dobro odigrala ulogu koju ste pokušali da mi nametnete, na pozornici na koju ste me postavili, na daskama koje su trebale život da vam znače. Nisam se dovoljno trudila. Kostim koji ste mi ponudili bio je premalen. Zavesu ste prebrzo spustali dok su moja usta jos bila otvorena a kostim pucao po savovima ponovo i ponovo. Do premijere nikad nisam stigla.

Plašila sam se giljotine za koju ste govorili da je samo scenski dekor. Plašila sam se i vas koji ste sedeli u mraku. Zaslepljivali su me reflektori koji su trebali da uveličaju moj trijumf, tako ste govorili. Da li se sećate da su to bile isledničke lampe? Nešto me je gušilo dok ste me primoravali da ponovim svaku scenu koja vam se nije svidela: ako se dovoljno potrudiš uloga će se sama igrati.

Gospodo, režiseri u pokušaju, samopostavljeni delioci zivotnih uloga, pa vi niste čuli za Stanislavskog! Glumac, gospodo, ako je pravi glumac, mora svaku put kad je na sceni da ponovo i ponovo živi i proživljava svoju ulogu. Valjda ste, konačno, shvatili da od mene kao glumice nema ništa.

Bilo je tuzno gledati vas kako odnosite rekvizite koje ćete smestiti u svoje prašnjave, neraščišćene, podrume gde će čekati dok vi ponovo ne napravite pogrešan izbor. Bilo je tužno gledati vas razočarane dok rasturate scenu i prosipate eksere nadajući se da ću stati bar na jedan.

Gospodo! Ja nazdravljam umornom krojaču. Obećavali ste mu da ćete uspeti da me ugurate u premalene kostime. Ko je još uspeo da napravi šešir za glumicu skraćenu za glavu?

Propali režiseri! Ja vas nazivam gospodom! Niste uspeli čak ni da me umorite. Ipak sam nešto naučila – nisam rođena za glumicu. A niste ni vi za režisere. Bez vas, mada nije po Stanislavskom, moja uloga se sama igra. Možda sam statista. Možda epizodista… Svakako više nisam vaša nada, vaša glavna glumica.

Gase se svetla u vašem teatralnom teatru. Mene, van vaše crvima nagrizene scene čeka život.

Moj dubok naklon!

Zatvaram karte.

/M.Dimitrijević-Mimica/