Andrić pri prijemu nagrade:

„Moja domovina je zaista 'mala zemlja među svetovima', kako je rekao jedan naš pisac i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore i to upravo u vreme kada je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet...“

„Nekim ljudima publicitet godi, ali mene i od same pomisli na to spopadne strah…Ja sam posve bio propao. A kako i ne bih od onolike trke i novinara. Da je bilo po mome, radije bih otišao u Kinu i sačekao da prođe sav taj tutanj. Ali, nisam u pitanju bio samo ja, nego i dug prema zemlji i mom narodu. Videvši kako sam ubledeo, prijatelji su mi govorili: ti kao da ideš u aps, a ne po Nobelovu nagradu“, ispričao je kasnije Andrić.

Andrić je nekoliko godina zaredom bio kandidat za Nobela. Vest da se njegovo ime našlo na listi besmrtnika obletela je svet 26. oktobra u 13:05 časova. Agencije su se utrkivale: Ivo Andrić je ove godine dobio Nobelovu nagradu kao priznanje za epsku snagu kojom je prikazao motive i sudbine iz istorije svoga naroda.



Najiskrenije vam kažem, nisam ovo očekivao. Veoma sam uzbuđen i iznenađen. U prvom trenutku nisam poverovao da sam zaista dobio ovo visoko priznanje, visoko za mene i za jugoslovensku literaturu uopšte", izjavio je tada Andrić

I u tim trenucima nije mogao da zaboravi svoje ishodište, o kome je inače često govorio i pisao. „Moja je želja da se ova sredstva (od Nobelove nagrade) upotrebe za unapređenje narodnih bibliteka u BiH“.

Centralna svečanost obeležavanja pola veka od uručivanja Nobelove nagrade Andriću, pod nazivom „Laureatu u čast“, biće održana danas u Jugoslovenskoj kinoteci, uz prisustvo ličnosti iz kulturnog i javnog života i predstavnika diplomatskog kora, a prisutnima će se obratiti ministar kulture Predrag Marković.

Izvor B92

Ono sto su Dostojevski za Rusiju, Hemingvej, Fidzerald za Ameriku, to je Andrić za našu malu zemlju, bivšu i sadašnju.
Gromada Balkanske kulture.
Niko nas nikad nece opisivati kao što je on znao. I našu muku, i naše patnje, i naša tumaranja, naše Znakove pored puta. Za svakog coveka od duha sa onih prostora, na vrhu je Bog, pa Andrić pa onda miljama ispod - sve drugo.
I zato, koliko god je svaka Andrićeva reč bila mudra, na kraju ce sam opovrgnuti kraj Proklete Avlije, kad odgovara na pitanje šta ostaje posle smrti? "Ničeg nema. Samo sneg i prosta činjenica da se umire i odlazi pod zemlju".
Jednom kad onih naroda sa tih prostora vise nema, kad nas svi zaborave, kad nas neki novi narodi, novi svetovi budu iskopavali, naći ce Avliju, Travničku Hroniku, naći ce "Na Drini ćupriju", i kroz te knjige saznaće nešto o nama, davno nestalima. Ako sam nečim ponosna, ponosna sam što sam ponikla sa prostora koji su iznedrili jednog jedinog, najvećeg, Ivu Andrića.


I još ta energija traje i još se čitaju dobra dela Andrićeva. Još njegove misli i emocija nose Promene i Smisao ovog našeg života balkanskog,