Ima tome već deset godina. Na odjel nam je došao bolesnik sa dijagnozom koja je imala samo jednu prognozu: smrt. Pao je u tešku depresiju.Nije razgovao ni sa rodbinom, ni sa nama. Jednog je dana pao još dublje.Otkazalo mu je  srce. Nitko se nije pitao za prognozu. Svi smo se prihvatili spašavanja njegovog života. I kad smo već bili gotovo na izmaku snage i medicinskih mogućnosti, on je došao k sebi. Prvo pitanje koje je izgovorio bilo je:"Zašto me niste pustili da umrem?" Ostala sam u šoku,  a bila sam i ljuta. No rekoh mu mirno i tiho:"Jer nije došlo vaše vrijeme. Još niste završili svoju životnu zadaću!"

Samo je šutio i gledao me dugo.

Još danas ispunjava svoju zadaću. Svojim životom daje smisao onom drugom za život.