Prošlo je već skoro šezdeset godina kada sam se prvi put susrela sa tobom.

Nikada neću zaboraviti kada mi je mama kupila pletenu korpicu i u nju stavila vezicu trešanja. Tada sam prvi put bila na tom značajnom mestu. Nisam znala tvoje ime, a kad god je mama rekla: sutra idemo na Pijacu, veselila sam se tom susretu. Dobila sam i maleni drveni valjak i  daščicu za mešenje testa :))

                       

Moje sečanje na te trešnje su od tada, taj ukus, korpica i mesto na kome sam ih dobila ostale   do današnjih dana u lepom sečanju, navika i veselje da idem k tebi.

Na Pijaci se svakodnevno okupljaju ljudi, neki žurno, neki polako, nabavljaju namirnice, razgovaraju o svemu i svačemu. Najčešće su to aktuelna događanja, zatim "bolesti" one prave i one o kojima se kuka hahahah.  Porazgovara se sa piljarima, kaže koja šala, prigovor oko skupoće, pa ipak sutradan se ponovo vraća.

                        

Najlepša si u leto, kada je na stojnicama toliko raznolikog povrća i voća da je teško odabrati. I u jesen je lepa, bogatstvo jesenjskih proizvoda je isto tako šaroliko. Povrće, njegov miris, podseti da dolazi zima i da se treba spremiti zimnica.

Ribarnica mi je nešto posebno. Kad god uđem podseti me na more.

Nisam te u mladosti tako često posećivala, jer  od radnih obaveza i žurbe nisam stigla. Jednom nedeljno i to subotom sam nabavljala za ceo tedan. A zadnjih godina od kako sam u penziji, to si priuštim često i ispuniš mi sat, dva prijatne šetnje. 

Voće, povrće, raznorazne drangulije, degustacije, cveće, garderoba, prijatna galama, pozdravi poznanika, ćakulanje uz kavicu sa poznanicima, utiče da se čovek lepo oseća na tom mestu. I do god me bude služilo zdravlje i noge dolaziću.

Hvala ti Pijaco.