“Zbunjuju me one ljubičaste ovce. One i ne toliko, koliko ono malo žuto janje. Vidiš?”, govorila je Edita gledajući kroz prozor sobe onkološkog odjela.
“Ljubičaste su? Malo žuto janje?”, ponavljam za njom poput papige.
“Sad ih baš ne možeš vidjeti! Dok si došla do prozora, promijenile su boju u zelenu i jedva se razlikuju od trave.”
“Ne vidim. Slijepa sam za tvoje boje. Vidim samo park i stabla i dvije klupe...”
Edita me pogleda razočarano:
“Dakle, samo ja ih vidm. Sad ćeš mi reći da je to od morfija?”
“Neću ništa reći, jer ponekad i sama vidim ono što drugi ne vide, iako nisam na morfiju.”
„Onda nisam luda?“, osmijehnula se.
„Nisi.“
„Nisam. Zapravo vidim isto što i ti. Htjela sam te malo nasmijati sa onim ovčicama. Kad se smiješ onda vidim raznobojne kristale u tvojim očima. I sada ih vidim, samo su drugačiji, nego kad si nasmijana. I nemoj mi sada reći da to nisu suze...”
“Ne mogu reći da nisu.”
“Sad sam još tužnija, kad vidim da te ne mogu razveseliti. To je jedino što još želim u ovo malo dana što mi je ostalo. Znam zašto to nisam u stanju. Sve radosti se sabrale u tebi, a ne mogu se više veseliti s tobom. Sve tuge se sabrale u meni, a ne mogu ni plakati s tobom... Evo, evo vidi što sam napravila! Moja tuga je prešla i na tebe... Poduzmi nešto...”
“Nije potrebno, proći će samo od sebe... Do sada je uvijek prolazilo. Nego reci mi mogu li išta, išta još učiniti za tebe?”
“Ništa. Sve je tu. Samo mi ispričaj priču!”
“Kakvu priču?”
“Jednu. Bilo kakvu. Svejedno. Samo neka bude od pamuka...”
Edita je umrla tri dana kasnije.
Sjećam se da sam joj te noći pričala dugo, dugo.
Ne sjećam se o čemu. Samo znam da je ta priča bila upravo onakva kakvu je ona poželjela. Od pamuka.
bglavac
edin.kecanovic
