Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kiše,
do neke zvezde daleke
i više
i jos više
                     u čudne visine plave.                      

Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunca vodi?

Zažmuri pa pogodi.

A možda nije ni važno
da se unapred setiš.

Možda se najlepše raste
kad nista ne primetiš.
Možda se najlepše biva
veci,
jos veći,
najveći,
- ćuteći
sasvim ćuteći,
kroz neki tihi nemir
što se u tebi stvori,
pa gori,
beskrajno gori
i nikako da izgori.

I niko ne zna šta je.

A on traje i traje.