Prvo da vidimo šta je to more.
Prvo da vidimo šta su mornari.
Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.
More je kad čovek u sebi nađe
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.
Mudrost kako se sasvim živi.
Mornari se, u stvari, ne rađaju.
Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi događaju,
svaki put čudnije, neverovatnije.
Možda i ne znaš:
svi na svet dođu
sa nekom zvezdom što je pala.
More je opna kroz koju prođu
na drugu stranu ogledala.
I životu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj večnosti,
u čudu nekom
blistavom,
ogromnom,
i dalekom.
I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.
Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znaš šta je more.
I mornari.
Možda bih njihove tajne prećutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam šašav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plaštom.
Naučio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom maštom.
O, more surovo!
O, nebo plavo!
O, moja čvornovata mornarska glavo!
Mnogo me puta vetar šljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio!
Sad i sam svatam kako se hoće,
kako se želi,
kako se može
i u samoću i van samoće:
dalje od svoje tesne kože.
Sad i sam umem da se pružim.
Da sebe učinim za osmeh dužim.
Da sebe učinim za pamet dužim.
Da srce svoje van sebe držim.
Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga daš svima.
Mika Antić
bglavac
edin.kecanovic
