Ustala sam! Da sam prezrena?..možda! Pročitavši: "ko kaže da ovde nije pakao"... razmišljam...ovo je predprostor sa dvoje vrata..jedna vode u kazan :)... druga u obećanu zemlju...te dve varijante su blizu mom kapacitetu razmišljanja. 

Zašto nisam postala anđeo i izbegla ovaj predprostor.. gurala sam se među milionima, da ugledam svetlost dana na Zemlji...."krivac" za to je tamo neki pra,pra,pra...koji se isto tako gurao... svoju slobodnu volju zloupotrebio, činio nešto protiv Njegove volje a svojom krvlju preneo klicu i na pra,pra,pra potomku.

I šta sada?...pa ništa posebno, samo se truditi biti dobar sve do dolaska pred vrata koja vode u konačni mir. Kako?

batali novu duhovnost, novu filozofiju...batali traženja nečega što se ne može naći, batali dubioziranje o tome da sam kriva za BAŠ sve... da nekom metodom nađem u sebi neku prazninu i da me ništa ne uznemiri...da trebam menjati svoj ego... koji je baš takav kakav mora biti...jer kako mi neko reče:" sve je sa nekim razlogom", pa prema tome...dabome.

Svi krivi i niko nije kriv! Volim i onoga ko mene voli, drag mi je i onaj ko me ne voli, volim i mrgude, drag mi je i onaj ko priča i onaj ko ćuti...i onaj ko filozofira u prazno ili sa smislom... i nervozni, i pametni...oštroumni koji su ujedno i ineligentni od kojih dobijam uputstva kako se spopasti sa trenutnim problemom ..volim i naivne...i one koji se šale...

Pošto sam samo običan majušni čovek, sa svim osećajima koje nikako ne želim da stavim u ravnu crtu...pa čak i u ovim godinama...volim kada ta crta zatreperi drugačije... kada vidim svoje dete... susedu Micu, trešnju na drvetu, šalicu kave....i t.d. drugačije, da zatreperi kada vidim nasilje, gladne, pogotovo nesretne i one koji su to"bez razloga"....ukratko, samo neka treperi.

Potreban je i mali odmor od tog pulsiranja...postignem ga onda kada pogledam u Nebo, kada odem u posetu u Njegov dom, čija su vrata uvek širom otvorena... namernicima, usputnim prolaznicima, sumnjivcima, izgubljenima i baš svima. tamo nema ni šalice kave, ni slatkih kolača...tamo je samo Ljubav, koja i jedina daje snagu da izdržim u tom predprostoru.

A tebi pra, pra pra, koji si krivac za to što sam se gurala...kada se sretnemo!?....ma, volim i tebe....ništa nije bez razloga.

Da skratim...danas...jednostavno kao i do sada uz zahvalu,...Njemu, Majci, Anđelu čuvaru, da mogu svojom voljom izabrati vrata.