PRVA PLEMENITA ISTINA

Šta je plemenita istina o patnji? Rođenje je patnja,

starost je patnja, bolest je patnja, odvojenost od voljenih je patnja, lišenost onoga što želimo je patnja: rečju, pet kategorija prijanjanja je patnja.

Postoji ta plemenita istina o patnji: takva beše vizija, uvid, mudrost, znanje i svetlost koji se u meni javiše o stvarima za koje do tada nisam znao.

Ovu plemenitu istinu treba spoznati potpunim razumevanjem patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost, znanje i svetlost koji se u meni javiše o stvarima za koje do tada nisam znao.

Ova plemenita istina spoznata je potpunim razumevanjem patnje: takva beše vizija, uvid, mudrost, znanje i svetlost koji se u meni javiše o stvarima za koje do tada nisam znao.

(Samyutta nikaya LVI, 11)

Prva plemenita istina sa njezina tri aspekta je: "Postoji patnja, dukkha. Dukkhu treba razumeti. Dukkha je shvaćena."

Ovo je veoma oštroumno učenje jer je izraženo kroz jednostavnu formulu koju je lako zapamtiti, a može se primeniti na bilo šta što možemo doživeti ili učiniti ili pomisliti u vezi sa prošlošću, sadašnjošću ili budućnošću.

Patnja ili dukkha je veza koja nam je svima zajednička. Svako svuda pati. Ljudska bića su patila u prošlosti, u drevnoj Indiji; ona pate i u današnjoj Britaniji; i u budućnosti će ljudska bića takoñe patiti... Šta nam je zajedničko sa kraljicom Elizabetom? – patnja. Ona obuhvata sve nivoe, od najprivilegovanijih do najnižih slojeva, uključujući i sve stupnjeve izmeñu tih krajnosti. To je veza koja nas povezuje sa svima drugima, nešto što svi razumemo.

Kada govorimo o ljudskoj patnji, to je nešto što u nama budi saosećanje. No kada govorimo o našim stavovima, o tome šta ja mislim i šta vi mislite o politici ili religiji, tada može doći do rata. Sećam se da sam u Londonu pre desetak godine gledao jedan film. U njemu je pokušano da se ruski narod prikaže kao ljudska bića tako što su bile prikazane ruske žene sa bebama i muškarci kako svoju decu vode na izlete. U to vreme ovakvo predstavljanje ruskog naroda bilo je neuobičajeno, jer ih je veći deo zapadne propagande prikazivao kao bezosećajne monstrume – tako da nikada o tim ljudima niste razmišljali kao o ljudskim bićima. Ukoliko želite da ubijate ljude, morate ih prvo prikazati na takav način; ne možete laka srca ubiti nekoga za koga shvatate da pati na isti način na koji i vi patite. Morate verovati da je on brutalan, nemoralan, bezvredan i zao i da je bolje otarasiti ga se. Morate misliti da su ti ljudi zli i da je dobro osloboditi se zla.

Uz takav stav, čak ćete smatrati da ih s pravom bombardujete ili mitraljirate. Ali ako na umu imate da nas sve povezuje patnja, to vas može sprečiti da učinite takve stvari.

Prva plemenita istina nije zlokobna metafizička tvrdnja da je sve patnja. Obratite pažnju da postoji razlika izmeñu metafizičkog učenja u okviru kojeg iznosite tvrdnju o Apsolutu i plemenite istine koja je refleksija. Plemenita istina jeste istina o kojoj treba razmišljati; ona nije nešto apsolutno, ona nije nekakav Apsolut. Tu mnogi Zapadnjaci postaju veoma zbunjeni, jer oni ovu plemenitu istinu tumače kao nekakvu metafizičku istinu budizma – ali ona nikada nije trebalo da bude tako nešto.

Da prva plemenita istina nije neka apsolutna tvrdnja možete videti ako pogledate četvrtu plemenitu istinu, koja označava put izlaska iz patnje. Ne možete imati apsolutnu patnju i istovremeno izlaz iz nje, zar ne? To nema smisla. Pa ipak, neki ljudi uzmu prvu plemenitu istinu i onda tvrde kako je Buda učio da je sve patnja.

Pali reč dukkha znači "nemogućnost potpunog zadovoljenja" ili "nemogućnost da se podnese bilo šta": stalna promena sprečava nas da budemo potpuno ispunjeni ili srećni. Čulni svet je takav, on je po svojoj prirodi vibracija. Bilo bi, zapravo, strašno ako bismo pronašli zadovoljenje u čulnom svetu, jer onda nikada ne bismo istraživali izvan njega; bili bismo osuñeni na njega. Meñutim, kada jednom sagledamo tu dukkhu , počinjemo da pronalazimo  izlaz,  tako  da  više  nismo  neprestano  zarobljeni  čulnim  stimulansima.

Patnja i sopstvo

Važno je razmisliti o tome kako je formulisana prva plemenita istina. Ona je formulisana veoma jasno: "Postoji patnja", a ne "Ja patim". Psihološki posmatrano, ovo je mnogo bolja formulacija. Skloni smo da svoju patnju tumačimo kao "Ja zaista patim. Mnogo patim – a ne želim da patim." Naš um je naviknut da tako razmišlja.

"Ja patim" uvek u sebi nosi značenje: "Ja sam neko ko jako mnogo pati. Ta patnja je moja; u mom životu je mnogo patnje". Tako započinje čitav proces, povezivanje sa svojim sopstvom i svojim sećanjima. Prisećate se šta se dogañalo dok ste bili mali... i tako dalje.

Ali, obratite pažnju, ne kažemo da postoji neko ko pati. To više nije lična patnja ako je vidimo kao "Postoji patnja". To nije ono: "Ah, jadan ja, zašto moram toliko da patim? Šta sam učinio da bih sve to zaslužio? Zašto moram da ostarim? Zašto moram da proživljavam tugu, bol, jad i očajanje? To nije pravedno! Ja ne želim to. Ja želim jedino sreću i sigurnost." Ovakav način razmišljanja dolazi iz neznanja, koje sve komplikuje, i završava ličnim problemima. Da bismo se oslobodili patnje, moramo je pripustiti u svoju svest. Ali ovo primanje u budističkoj meditaciji nije iz pozicije: "Ja patim" već pre "Postoji patnja, ona je prisutna", jer ne pokušavamo da se identifikujemo sa problemom, već samo primamo k znanju da on postoji. Nesmotreno je razmišljati na način: "Ja sam jedna ljuta osoba; tako se lako naljutim; kako da se toga oslobodim?" – time se aktiviraju

sve ostale pretpostavke o sopstvu i veoma je teško napraviti nekakvu distancu u odnosu na njih. Sve postaje vrlo zbrkano, jer nas osećaj da su to moji problemi ili moje misli lako dovodi do toga da ih potiskujemo ili vrednujemo i kritikujemo sami sebe. Skloniji smo da se vezujemo i identifikujemo nego da samo posmatramo, da budemo svedoci i razumemo stvari kakve one jesu. Ako samo priznajete da postoji taj osećaj zbunjenosti, da postoji ta pohlepa ili ljutnja, tada je to iskren odraz date situacije i time niste pokrenuli čitavu gomilu asocijacija koje uz to idu ili ste ih barem malo oslabili.

Zato ne uzimajte te stvari kao svoje nedostatke, već uvek na njih gledajte kao na nešto prolazno, bezlično, nešto što vas ne može zadovoljiti. Uvek iznova ih uočite i razumite onakvim kakve one jesu. Obično život posmatramo tako kao da su to moji problemi i da smo veoma pošteni i otvoreni ukoliko to sebi priznamo. A onda to naš život naizgled počne i da potvrñuje, jer smo pošli od pogrešne pretpostavke. No i samo to gledište je prolazno, bezlično i ne može nas zadovoljiti.

"Postoji patnja" je veoma jasno, precizno priznavanje da u ovom trenutku postoji nekakvo osećanje nezadovoljstva. Ono može obuhvatati sve: od napetosti i očaja do sasvim blagih oblika nervoze; dukkha ne znači samo neku veliku patnju. Ne morate u životu prolaziti kroz natčovečanska iskušenja, ne morate proći Aušvic ili Belzen da biste rekli kako postoji patnja. Čak i kraljica Elizabeta bi mogla da kaže: "Postoji patnja". Siguran sam da je i ona na trenutke veoma uzrujana i očajna ili, barem, nervozna.

Čulni svet je delikatno iskustvo. To znači da ste uvek izloženi zadovoljstvu i bolu i dualizmu samsare . To je kao biti u nečemu što je veoma krhko i uzimati sve što na bilo koji način doñe u kontakt sa našim telom i njegovim čulima. To je ono što jeste. To je rezultat roñenja.

Poricanje patnje

Patnja je nešto o čemu obično ne želimo bilo šta da znamo – jedino što želimo je da je se otarasimo. Čim se pojavi nešto što nam je neugodno ili nas iritira, sklonost neprobuñenog ljudskog bića je da pokušava da ga se otarasi ili da ga potisne. Možemo razumeti zašto je savremeno društvo zaokupljeno traganjem za zadovoljstvima i ushićenjima u onome što je novo, uzbudljivo ili romantično. Skloni smo da prenaglašavamo lepotu i zadovoljstva mladosti, dok su ružnije strane života – starost, bolest, smrt, dosada, očaj i potištenost – gurnute u stranu. Kada se suočimo sa nečim što nam se ne dopada, pokušavamo da pobegnemo od toga u nešto što nam se dopada. Ukoliko osetimo dosadu, jurimo ka nečem interesantnom. Ukoliko se uplašimo, pokušavamo da pronañemo sigurnost. To je savršeno prirodno. Vezani smo za taj princip zadovoljstva i bola, privlačnosti i odbojnosti. Zato, ukoliko um nije celovit i prijemčiv, tada je selektivan – bira ono što mu se dopada i pokušava da potisne ono što mu se ne dopada. Dobar deo našeg iskustva mora biti potisnut, jer je mnogo toga sa čime se u životu susrećemo na ovaj ili onaj način neprijatno.

Ako se nešto neprijatno pojavi, kažemo: "Beži!" Ako nam se neko ispreči na putu, kažemo "Ubij ga!" Ovakva tendencija često je uočljiva u onome što naše vlade čine... Zastrašujuće, zar ne, kada pomislite koja vrsta ljudi upravlja državama – jer oni su još uvek u neznanju i neprosvetljeni. Ali to je ono što jeste. Um neznalice razmišlja o istrebljenju: "Eno ga komarac; ubij ga!", "Ovih mrava ima svuda po sobi, poprskaj ih insekticidom!" U Britaniji postoji kompanija "Unajmi ubicu". Ne znam je li to nekakva britanska mafija ili nešto drugo, ali je ona specijalizovana za ubijanje štetočina – a na vama je da definišete značenje reči "štetočina".

Moral i saosećanje

Zbog toga je potrebno da imamo zakone kao što je: "Uzdržaću se od namernog ubijanja", jer naši instinkti nam govore da ubijamo: ako nam se nešto nañe na putu, ubij ga. To možete videti u životinjskom carstvu. I sami smo grabljivci; mislimo da smo civilizovani, ali iza nas je zaista krvava istorija – bukvalno. Puna je beskrajnih klanja i opravdavanja najrazličitijih nepravdi nanetih drugim ljudskim bićima – da ne pominjemo životinje – a sve to zbog ovog osnovnog neznanja, tog nepromišljenog ljudskog uma koji nam govori da uništimo sve što nam se ispreči na putu.

Meñutim, ako razmislimo, sve to se menja; prevazilazimo taj osnovni instinktivni, animalni obrazac. Jer mi nismo nekakvi društveni roboti koje se povinuju zakonu i ne ubijaju iz straha da ne budu kažnjeni. Umesto toga, mi zaista preuzimamo odgovornost u svoje ruke. Poštujemo živote drugih bića, čak i živote insekata i bića koja nam se ne dopadaju. Niko nikada neće zavoleti komarce ili mrave, ali možemo razmišljati o tome da i oni imaju pravo na život. To je onda razmišljanje uma, a ne puka reakcija: "Gde je insekticid sprej?" Ja isto tako ne volim da vidim mrave kako mile preko moga poda; moja prva reakcija je: "Gde je insekticid sprej?" Ali ako razmislim shvatam da iako me ta bića nerviraju i radije bih da ih se otresem, ona ipak imaju prava na život. To je razmišljanje ljudskog uma.

Isto se odnosi i na neprijatna stanja uma. Zato, kada se u vama javi ljutnja, umesto da kažete: "O ne, evo je – ponovo sam ljut!" samo konstatujemo: "Postoji ljutnja". Isto kao sa strahom – ako na njega počnete da gledate kao na strah svoje majke, svoga oca, svog psa ili svoj sopstveni, onda se sve to pretvara u lepljivu mrežu različitih bića koja su na neki način u meñusobnoj vezi, a na drugi meñusobno razdvojena i sve to otežava istinsko razumevanje. A ipak, strah u ovom biću i strah u tom šugavom psetu je ista stvar. "Postoji strah." Samo to. Strah koji sam ja doživeo uopšte se ne razlikuje od straha koji drugi osećaju. I upravo tu raña se saosećanje čak i za stare šugave pse. Shvatamo da je strah podjednako užasan za šugave pse koliko je i za nas. Kada psa šutnu cokulom i kada vas šutnu cokulom, osećaj bola je isti. Bol je samo bol, hladnoća je samo hladnoća, bes je samo bes. On  nije moj, već pre:  "Postoji bol." To je pravo  korišćenje sposobnosti razmišljanja koje nam pomaže da stvari vidimo jasnije, umesto da osnažujemo tu poziciju iz koje sve prelamamo kroz "ja". Zatim, kao rezultat prepoznavanja tog stanja patnje –

toga da patnja postoji  –  dolazi  drugi  uvid ove prve plemenite istine:  "Patnju  treba razumeti." Tu patnju treba istražiti.

Istraživanje patnje

Toplo vam preporučujem da pokušate da razumete dukkhu: da je zaista pogledate, da se sa njome suočite i prihvatite svoju patnju. Pokušajte da je razumete kada osećate fizički bol ili očajanje ili napetost ili mržnju ili odbojnost – u kakvom god obliku da se pojave, kakav god da im je intenzitet, bilo da je jak ili slab. Ovo učenje ne znači da morate jako mnogo patiti da biste se prosvetlili. Ne morate biti lišeni svega što posedujete ili mrcvareni; ono samo ističe sposobnost da uočimo patnju, čak i onda kada je ona blagi osećaj nezadovoljstva, i da je razumemo.

Lako je naći žrtveno jagnje za naše probleme. "Da me je majka zaista volela ili da su oko mene bili mudriji i istrajniji u tome da mi obezbede savršeno okruženje, tada ne bih imao emocionalnih problema koje danas imam." To je zaista glupo! A ipak neki ljudi tako gledaju na svet, misleći da su zbunjeni i jadni zato što nisu dobili porciju koja ima pripada. Ali sa ovom formulom prve plemenite istine, čak i ako smo proživeli prilično težak život, ono što posmatramo nije patnja koja dolazi spolja, već ona patnja koju zbog svega toga mi stvaramo u sopstvenim glavama. I to je jedno probuñenje – probuñenje za istinu o patnji. I to je plemenita istina, jer za patnju koju osećamo više ne okrivljujemo druge. Dakle, budistički pristup je jedinstven u odnosu na druge religije, zato što je naglasak na pronalaženju izlaza iz patnje kroz mudrost, kroz oslobañanje od iluzija, a ne kroz dostizanje nekog stanja blaženstva ili sjedinjenje sa Vrhovnim.

Pri ovome, ja ne želim da kažem da drugi nikada nisu uzrok naše frustracije ili nervoze, već da kroz ovo učenje ukazujemo na naše reakcije na život. Ukoliko je neko neprijatan prema vama ili namerano pokušava da u vama izazove patnju i vi pri tome mislite da je ta osoba uzrok vaše patnje, tada još uvek niste razumeli prvu plemenitu istinu. Čak i ako vam on čupa nokte ili vam radi druge strašne stvari – sve dok mislite da patite zbog te druge osobe, vi niste razumeli prvu plemenitu istinu. Razumeti patnju znači jasno uvideti da tek naša reakcija na osobu koja nam čupa nokte: "Mrzim te", jeste patnja. Čupanje noktiju jeste neopisivo bolno, ali patnja uključuje to "mrzim te", "kako možeš to da mi radiš" i "nikada ti to neću oprostiti".

Meñutim, ne čekajte da neko počne da vam čupa nokte kako biste vežbali sa prvom plemenitom istinom. Pokušajte to sa malim stvarima, kao kada je neko nepažljiv ili grub ili vas ignoriše. Ako patite zato što vas je ta osoba omalovažila ili uvredila na bilo koji način, možete da radite na tome. Mnogo je prilika u svakodnevnom životu kada možemo biti povreñeni ili uznemireni. Možemo osetiti teskobu ili nervozu samo zbog načina na koji neko hoda ili izgleda, barem ja mogu biti. Ponekad primetite u sebi osećaj odbojnosti samo zbog način na koji neko hoda ili zato što ne radi nešto što bi trebalo da uradi – možemo biti  veoma ozlojeñeni  i  ljuti  zbog takvih stvari. Ta osoba vas  uopšte nije povredila, niti vam je uradila bilo šta slično čupanju noktiju, ali vi ipak patite. Ukoliko ne

možete da pogledate patnju u takvim jednostavnim slučajevima, nikada nećete imali takvu snagu da to učinite i onda ako vam stvarno budu čupali nokte!

Radimo sa malim nezadovoljstvima u svakodnevnom životu. Posmatramo način na koji nas mogu povrediti, oneraspoložiti ili iznervirati naši susedi, ljudi sa kojima živimo, predsednik vlade, stvari onakve kakve jesu ili mi sami. Znamo da tu patnju treba razumeti. Vežbamo zaista posmatrajući tu patnju kao nekakav objekat i razumevajući: "Postoji patnja". Na taj način, uvidom dolazimo do razumevanja patnje.

Zadovoljstvo i nezadovoljstvo

Možemo istraživati: Gde nas je to hedonističko traganje za zadovoljstvom kao ciljem samim po sebi dovelo? Već decenijama idemo za tim, ali je li čovečanstvo išta srećnije zbog toga? Čini se da nam je danas dato pravo i sloboda da činimo šta god poželimo sa drogama, seksom, putovanjima i sličnim – sve prolazi, sve je dopušteno; ništa nije zabranjeno. Morate uraditi nešto zaista skaredno, zaista nasilno, pre nego što vas kazne za to. No je li nas mogućnost da sledimo svoje porive učinila išta srećnijim, opuštenijim i zadovoljnijim? Zapravo, od svega toga postali smo jedino sebičniji; ne razmišljamo kako naši postupci mogu uticati na druge. Skloni smo da mislimo samo o sebi: ja i moja sreća, moja sloboda i moja prava. Tako postajem užasna napast, izvor velike frustracije, nespokojstva i bola za ljude oko mene. Ukoliko smatram da mogu da uradim sve što želim ili kažem sve što poželim da kažem, čak i nauštrb drugih, tada sam ja puka napast za društvo.

Kada se pojavi taj osećaj "onoga što ja želim" i "onoga što ja mislim da bi trebalo i da ne bi trebalo" i poželimo da uživamo u svim zadovoljstvima života, neizbežno postajemo uznemireni, jer život počne da izgleda tako beznadežno i čini nam se da sve ide kako ne treba. I život nas gurne u kovitlac – samo tumaramo kroz stanja straha i želje. I čak i kada dobijemo sve što poželimo, pomislićemo da možda ima još nešto što nedostaje, nešto što još nije završeno. Dakle, i kada nam najbolje ide, tu je taj osećaj patnje – još nešto treba učiniti, postoji neka sumnja ili strah koji nas proganjaju.

Na primer, ja sam oduvek voleo lepe pejsaže. Jednom, tokom kursa meditacije koji sam vodio u Švajcarskoj, poveli su me na planinarenje prekrasnim visovima, ali sam zapazio da je u mom umu stalno bio i osećaj teskobe, zato što je bilo toliko mnogo lepote, neprekidni sled predivnih pejsaža. Osećao sam da želim da se na svemu zadržim, da moram neprestano da budem budan kako bih očima sve upio. To me je zaista zamaralo! I to je bila dukkha, zar ne?

Ustanovio sam da ukoliko stvari radim nepažljivo – čak i nešto tako bezazleno kao što je posmatranje lepih planina – ako samo posegnem za nečim i pokušavam da to zadržim, to uvek donosi nekakvo neprijatno osećanje. Kako možete zadržati Jungfrau i Ajger? Najviše što možete je da ih slikate, pokušavajući da sve ulovite na jednom komadu

papira. To je dukkha; ako hoćete da zadržite nešto što je lepo, jer ne želite da se odvojite od toga – to je patnja.

Kad moramo da budemo u situaciji koja nam se ne dopada, to je takoñe patnja. Na primer, nikada nisam voleo da se vozim podzemnom železnicom u Londonu. Jadikovao sam: "Ne želim da se vozim metroom i gledam one grozne plakate i prljave stanice. Neću da se tiskam sa ljudima u tim malim vagonima pod zemljom." Za mene je to bilo krajnje neprijatno iskustvo. No istovremeno sam i osluškivao taj glas pun zanovetanja i žalopojki

–   patnju odbijanja da se bude u dodiru sa nečim neprijatnim. I kada sam o svemu tome razmislio prestao sam od toga da pravim problem, tako da mogu da budem u kontaktu sa neprijatnim i nelepim a da ne patim zbog toga. Shvatio sam da su stvari jednostavno takve i da je to u redu . Nema potrebe da pravimo probleme – bilo zbog toga što smo na prljavoj metro stanici, bilo zbog toga što posmatramo divan pejsaž. Stvari su onakve kakve jesu, tako da možemo da ih prepoznamo i poštujemo u njihovim promenljivim oblicima a da se ne vezujemo za njih. Vezivanje je želja da zadržimo nešto što nam se dopada, želja da se otarasimo nečega što nam se ne dopada ili želja da dobijemo nešto što nemamo.

Takoñe, možemo mnogo patiti zbog drugih ljudi. Sećam se da sam u Tajlandu imao sasvim negativno mišljenje o jednom monahu. Onda bi on nešto učinio i ja bih pomislio: "Nije trebalo to da uradi!" Nosio bih unaokolo tog monaha u svojoj glavi i tako bih, čak i na nekom drugom mestu, ponovo mislio na njega; pojavio bi se njegov lik i iste negativne reakcije bi se javile: "Sećaš li se kad je rekao to i kada je uradio ono!" i "Nije trebalo da kaže to i nije trebalo da uradi ono."

Kada sam naišao na učitelja kakav je Ajahn Chah, sećam se da sam želeo da bude savršen. Razmišljao sam: "Ah, on je divan učitelj – divan!" Ali onda bi on možda uradio nešto što bi me oneraspoložilo i ja bih pomislio: "Ne želim da radi bilo šta što bi me oneraspoložilo, jer volim o njemu da mislim da je divan." To je bilo kao da kažem: "Ajahn Chah, budi divan za mene sve vreme. Nemoj nikada da učiniš bilo šta zbog čega bi se u mojoj glavi javila negativna misao." Tako, čak i kada pronañete nekoga koga zaista poštujete i volite, opet postoji patnja vezivanja. Naravno da će ta osoba uraditi ili reći nešto što vam se ne dopada ili ne odobravate, čime će izazvati sumnju – i vi ćete patiti.

Jednom je nekoliko monaha Amerikanaca došlo u Wat Pah Pong, naš manastir u severoistočnom Tajlandu. Bili su veoma kritički raspoloženi i izgledalo je kao da vide samo ono što ne valja. Nisu smatrali da je Ajahn Chah naročito dobar učitelj, a nije im se dopao ni manastir. Osetio sam kako veliki bes i mržnja narastaju, zato što su kritikovali nešto što sam voleo. Osetio sam se veoma ozlojeñenim – "Dobro, ako vam se ne dopada, gubite se odavde. On je najbolji učitelj na svetu i ako to ne možete da uvidite onda jednostavno IDITE!" Takva vrsta vezivanja – zaljubljenost ili posvećenost – jeste patnja, jer ako to što volite ili vam se dopada neko kritikuje, osećate ljutnju i ozlojeñenost.

Uvid u različitim situacijama

Ponekad uvid nastaje u najneočekivanijem trenutku. To mi se dogodilo dok sam živeo u Wat Pah Pongu. Severoistočni deo Tajlanda nije baš najlepše ili najpoželjnije mesto na svetu, sa svojim zakžljalim šumama i visoravnima; tamo je leti izuzetno toplo. Na svaki Uposatha dan morali smo u rano popodne da izañemo napolje i počistimo lišće sa staza. Trebalo je čistiti velike površine. Po celo popodne bismo proveli na vrelom suncu, znojeći se, skupljajući lišće na gomile grubim metlama; bilo je to jedno od naših zaduženja. Nisam voleo taj posao. Razmišljao sa: "Neću ovo da radim, nisam čak ovamo došao da bih čistio lišće; došao sam ovamo da se prosvetlim – a umesto toga oni mi gurnuli metlu u ruke. Sem toga, sunce sija a ja imam osetljivu kožu; mogu dobiti rak kože ako nastavim ovako."

Tako sam stajao napolju jedno popodne i osećao se zaista jadno; razmišljao sam: "Šta ja ovde radim? Zašto sam došao ovamo? Zašto sam ostao ovde?" Stajao sam tako sa svojom dugačkom metlom, u meni nije bilo ni trunke energije, ispunjen samosažaljenjem i mržnjom prema svemu oko sebe. Tada se pojavio Ajahn Chah, osmehnuo mi se i rekao: "Wat Pah Pong je prepun patnje, zar ne?" i otišao dalje. Onda sam pomislio: "Zašto je to rekao?" i "Zapravo, znaš, ovde i nije tako loše." Podstakao me je na razmišljanje: Je li čišćenje lišća zaista toliko neprijatno?... Ne, nije. To je jedna neutralna stvar; jednostavno čistiš i to je ni prijatno ni neprijatno... Je li znojenje toliko užasno? Je li to zaista tako tegobno, ponižavajuće iskustvo? Je li zaista tako loše kako se ja pretvaram da jeste?... Ne

–   znojenje nije ništa strašno, to je savršeno prirodna stvar. Sem toga, nemam rak kože i ljudi u Wat Pah Pongu su veoma prijatni. Ovaj učitelj je veoma blag, mudar čovek. Ostali monasi se prema meni ponašaju dobro. Ljudi iz okoline dolaze i daju mi hranu i... Na šta se ja zapravo žalim?"

Razmišljajući o svom iskustvu boravka tamo, pomislio sam: "Dobro mi je. Ljudi me poštuju, lepo se ophode prema meni. Podučavaju me prijatni ljudi u prijatnoj zemlji. Zaista nema ničeg pogrešnog oko bilo čega, izuzev mene; pravim problem zato što ne želim da se znojim i da čistim lišće." Tada sam imao veoma jasan uvid. Iznenada sam opazio nešto u sebi što se uvek žali i kritikuje i što me neprestano sprečava da se predam bilo čemu ili ponudim sebe u bilo kakvoj situaciji.

Još jedno iskustvo iz kojeg sam učio je bio običaj da peremo noge starijim monasima kad bi se vratili iz prošnje hrane. Pošto bi bosonogi prošli selima i pirinčanim poljima, njihova stopala bila su blatnjava. Ispred sale za obedovanje bile su posude za pranje nogu. Kada bi se pojavio Ajahn Chah, svi monasi – njih, možda, dvedeset ili trideset – izjurili bi da mu operu noge. Kada sam to prvi put video pomislio sam: "Ja to neću raditi

–   ja ne!" Sledećeg dana trideset monaha izjurilo je čim se Ajahn Chah pojavio i opralo mu noge – a ja sam pomislio: "Kakva glupa stvar – trideset monaha pere noge jednom čoveku. Ja to neću raditi." Dan kasnije reakcija je postala još žešća... trideset monaha je izjurilo i opralo noge Ajahn Chahu i... "Ove me zaista ljuti, dosta mi je toga! Jednostavno je to za mene najgluplja stvar koju sam video – trideset ljudi se utrkuje da opere noge jednom čoveku! On verovatno misli da to zaslužuje, stvarno – to mu samo jača ego.

Verovatno je do sada izgradio ogroman ego, kad mu toliko ljudi pere noge svaki dan. Ja nikada to neću raditi!"

Počeo sam da izgrañujem snažnu reakciju, preteranu reakciju. Sedeo bih tako i osećao se zaista jadno i razdraženo. Pogledao bih monahe i pomislio: "Svi mi izgledaju glupavo. Ne znam šta ja ovde tražim."

Ali onda sam počeo da osluškujem i pomislio sam: "Ovo je jedno zaista neprijatno stanje uma. Ima li ičega zbog čega bi se trebalo uzbuñivati? Oni nisu primoravali mene da to činim. Sve je u redu; nema ničeg pogrešnog u tome što trideset ljudi peru noge jednom čoveku. To nije nemoralno ili loše ponašanje i možda oni u tome uživaju; možda oni to žele da rade – možda je u redu raditi to... Možda bi i ja trebalo da to uradim!" I tako je sledećeg jutra izjurio trideset i jedan monah i oprao noge Ajah Chaha. Posle toga nije bilo problema. Zaista sam se dobro osećao: ono neprijatno stanje uma nestalo je.

Možemo razmišljati o tim stvarima koje izazivaju gnušanje i ljutnju u nama: je li nešto zaista pogrešno kod njih ili su to samo stvari oko kojih mi sami stvaramo dukkhu? Tada počinjemo da razumevamo probleme koje stvaramo u sopstvenim životima i u životima ljudi oko nas.

Kada smo sabrani, voljni smo da se nosimo sa celinom života, sa uzbuñenjima i dosadom, nadom i očajem, zadovoljstvom i bolom, oduševljenjem i malodušnošću, početkom i krajem, roñenjem i smrću. Spremni smo da ih u svom umu prihvatimo kao celinu, umesto da apsorbujemo samo ono što je prijatno, a da potiskujemo neprijatno. Proces uvida ide ka dukkhi, posmatra dukkhu, priznaje dukkhu, prepoznaje dukkhu u svim njezinim oblicima. Tada više ne reagujete na već naviknuti način prihvatanja i odbijanja. I zbog toga se bolje možete nositi sa patnjomn, možete da budete strpljiviji sa njom.

Ovo učenje nije nešto što je izvan našeg iskustva. Ono je, zapravo, odraz našeg iskustva – a ne neka zamršena intelektualna igra. Zato zaista uložite napor u svoj razvoj umesto da ostanete zarobljeni u kolotečeni. Koliko još puta u životu treba da osetite krivicu zbog svojih prošlih neuspeha ili pogrešaka koje ste načinili? Treba li da do kraja života prežvakavate stvari koje su vam se dogodile i prepustite se beskrajnim spekulacijama i analizama? Neki ljudi sebe su zarobili u takve komplikovane zamke.Ako se prepustite svojim sećanjima, stavovima i mišljenjima, tada ostajete zauvek zaglavljeni u ovom svetu i nikada ga ne prevazilazite na bilo koji način.

Možete se osloboditi toga tereta ukoliko ste spremni da ovo učenje koristite na pravi način. Kažite sami sebi: "Ne upadam više u te zamke; odbijam da učestvujem u toj igri. Neću više popustiti pred takvim raspoloženjem." Počnite da zauzimate poziciju znanja: "Ja znam da je to dukkha; postoji dukkha". Zaista je važno doneti tu odluku da odemo tamo gde je patnja i zadržimo se uz nju. Jedino istraživajući je i suočavajući se sa njom na taj način imamo šansu za onaj duboki uvid: "Ova patnja je shvaćena".

To su tri aspekta prve plemenite istine. To je formula koju moramo koristiti i primenjivati razmišljajući  o  svojim životima.  Kad  god  osetite patnju,  prvo  je  osvestite:  "Postoji

patnja", zatim: "Nju treba razumeti", i na kraju "Ona je shvaćena". To razumevanje

dukkhe jeste uvid u prvu plemenitu istinu.